U SRBIJI DECU LOVIMO U NEZNANJU, UMESTO DA IH OHRABRUJEMO NA PUTU KA ZNANJU

Negativnost stimuliše razočaranje, odbojnost i osećanje nepravde. Gubitak motivacije, ne njen povratak. Otuda i naša težnja za ‘provlačenjem’: u školi, na fakultetu, na poslu, u životu… Učenje kao smaranje.

Foto: Večernje novosti Foto: Večernje novosti

Piše: Lazar Džamić

Da je Srbija baterija, imala bi samo negativni pol.

Takva bi bila i energija koju daje. Nervozna, živčana, energija sumraka. Da je Srbija baterija ona bi iz sijalice isisavala svetlo.

Malo je situacija u kojima se to vidi bolje nego u poređenju školskih sistema kod nas i ovde. Kod nas, kao i u Kini i mnogim drugim sličnim zemljama, pristup se bazira na kazni. Na negativnom ‘fidbeku’, reč koju ovde koristim u vrlo specifičnom psihološkom značenju stimulusa koji se daje da bi se ohrabrilo (ili ne) određeno ponašanje.

Poslednji primer koji me je na to podsetio je naša rođaka. Dete iz srpskog ima četiri petice i jednog keca. Zato što je zaboravila da nauči pesmicu. Statističar – a i bilo koja osoba sa minimumom zdravog razuma – bi sebi postavio jednostavno pitanje: da li, u bilo kojim uslovima, neko sa vrlo izraženom tendencijom da bude odličan može toliko da ode u drugu krajnost da odjednom zasluži najnižu ocenu? Matematički trend je, jednostavno, na detetovoj strani…

Ali, ne. Njena jedinica nije ocena njenih sposobnosti, ni trenda njenog opšteg napredovanja. To je kazna. Za normalno dečije ponašanje. Za to što je ljudsko biće. Filozofija i psihologija te jedinice je ista ona koja čitavu zemlju drži na kolenima već decenijama: filozofija formalne kazne. Psihologija ‘epifanijskog šamara’. Navodno, svi mi uviđamo greške tako što nas neko lupi po glavi, da se trgnemo i vratimo na pravi put. Seljačka, siledžijska psihologija teranja volovskih kola.

Ta negativna kultura je svuda. Glavna funkcija učitelja i profesora kod nas je hvatanje studenata u neznanju, umesto da ih ohrabruju na putu ka znanju; i za život i za polaganje ispita. Srpski pristup na ispitima je traženje razloga da se student obori; engleski pristup je da se nađe način da položi. Jedini izuzetak koji je meni ovde poznat je vozački ispit; kao što i treba, kada se upravlja smrtonosnim oruđem.

Tom negativnošću se kondicionira i ohrabruje osveta nad normalnim funkcionisanjem ljudskog bića: da se, s vremena na vreme, prave greške iz kojih se uči. Tako se neko ubija u pojam, bez obzira rezultat.

A taj rezultat se zna. I ovde i tamo. Literatura koja dokazuje dugoročne prednosti ‘pozitivne povratne sprege’ (fidbeka) u vaspitavanju dece bi ispunila pola Narodne biblioteke. Nije nikakva tajna, nego osnovno pravilo obrazovanja i vaspitavanja u razvijenim zemljama. Ukratko: permanentno ohrabruj ponašanje koje želiš da dobiješ, umesto da stalno kažnjavaš ono koje ne želiš. Ali, to zahteva napor, razmišljanje, dobru volju, partnerski odnos i kontrolu impulsa za pokazivanjem moći; ne kod dece, već kod onih koji ih vaspitavaju.

Jedno od najzanimljivijih istraživanja o pozitivnom ‘fidbeku’ je korisno i roditeljima. Dr. Mark Goldštajn je svojevremeno proučavao načine na koje supruge u brakovima koji ne funkcionišu (ne uključujući tešku patologiju kao što je nasilje) pokušavaju da promene ponašanje svojih supruga. 

Polazna tačka mu je bilo pitanje: šta smo do sada naučili o najuspešnijim metodima uticaja i promene ponašanja na svim živim organizmima koji su do sada naučno proučavani?

Poenta je bila jednostavna i neoboriva: ista kao i gore. Pozitivna stimulacija željenog ponašanja uvek nadmaši kaznu za loše. Supružnici koji su igrali na pozitivnu kartu su statistički prolazili bolje. Negativnost stimuliše razočaranje, odbojnost i osećanje nepravde. Gubitak motivacije, ne njen povratak. Otuda i naša težnja za ‘provlačenjem’: u školi, na fakultetu, na poslu, u životu… Učenje kao smaranje.

Uspešnu decu i uspešne ljude ne proizvodi strah od Dementora, nego podrška mentora.

“Čaj od šljiva”, Lazar Džamić, Laguna 2016.

O Srbima, Englezima i fantaziji emigracije.

Ilustrovao Aleksandar Zograf.

„Lazar Džamić pokazuje tipičnu englesku veštinu: da sa malo reči mnogo kaže. Jezik kojim to čini je jednostavan i otmen, metafore su mu maštovite i pametne, a zapažanja lucidna i duhovita. Uz perfektnu ravnotežu šarma i ozbiljnosti, on poredi uzdržani engleski i pregrejani srpski mentalitet, u isti mah nemilosrdno i sa velikim simpatijama za obe strane. Od Borislava Pekića do današnjih dana nismo, verujem, imali boljeg autora koji se prihvatio ove izazovne teme.“ Ivan Ivačković

„Dve države, jedna kraljevina bez krune i druga republika sa krunom na zastavi. Dva naroda, jedan koji se pravi važan i drugi koji se „pravi Englez“. Dve civilizacije, jedna koja ima Vimbldon i druga koja ima šampiona istog. Dva ostrva, jedno okruženo okeanom, drugo žicom… Lazar Džamić je zaista fenomen. Sudeći po Čaju od šljiva, on je čovek koji je uspeo da bude na dva (suprotna) mesta u isto vreme!“ Slavoljub Stanković

„Krovni naslov Čaj od šljiva bio je genijalno Lazino pokriće za ozbiljnu studiju engleskih i srpskih korena, DNK, mentaliteta, radne etike, komunikacije, ponašanja, svakodnevnih navika… Kako su tekstovi odmicali, postajalo je očiglednije da je pred čitaocima ozbiljna sociopsihološka studija. Takvu je mogao da napravi samo rasni antropolog koji ozbiljno studira pojedince, zbilju, društvene grupe, mentalitete, socijalne odnose, pojave, društvene anomije, istorijski kontekst…“ Miša Brkić

„Džamić inteligentno i na jednostavan način ulazi u mikrokozmos naše svakodnevice. On pokazuje ono nesvesno, ali vrlo vidljivo, i na (samo)ironičan način otvara različitost mirisa i osećanja Zapada i Istoka, Rima i Carigrada; znači onoga što shvaćamo Europom.“ Andrej Horvat

Pin It

Izvor: Detinjarije