JEDAN od najpoznatijih porodičnih teoretičara današnjice čije se knjige o vaspitanju i roditeljstvu masovno prevode i prodaju u svim krajevima sveta, osim knjiga i predavanja objavljuje i članke u renomiranim svetskim časopisima. Članci su skraćene teze koje iznosi u svojim knjigama, a verujte, jedan je od čitanijih autora na ovu roditelji/deca temu. Verujemo da ste čuli za njega i da ga ne treba dodatno predstavljati.

“Deci trebaju oba normalna roditelja! Deca ne smeju da budu prepuštena brizi samo majke, jer to što otac brine o poslu da bi zaradio za svoju porodicu, detetu ne znači mnogo s obzirom da još nema pojam o važnosti rada, ali zna da mu u vaspitanju stalno nedostaje otac.” – slažete li se s ovim komentarom? Verojatno da, jer jednostrano vaspitanje je nešto što se u svetu ne događa od juče, a koliko god mi govorili da naša deca imaju oba roditelja, mnogi od nas verojatno lažu i sebe i druge. Čim se povede razgovor o tome koliko očevi učestvuju u organizaciji celokupnog domaćinstva –  na videlo izlazi prava istina. Njihov udeo je, u odnosu na sve ono što svakodnevno čini žena i majka, jako mali!

Takav odnos snaga u brizi oko domaćinstva relativno je nedavno postao ovoliko očigledan. Muškarci su i pre dolaska bebe preuzeli ulogu oca porodice, onog  obezbeđuje velike stvari, barem je tako u većini porodica, ali su te velike stvari za samo dete zapravo poprilično neznačajne. Ono ih tako ne doživljava.

Žena je, s druge strane,  već s prvim danima trudnoće počela da menja sebe i da se pretvara iz žene u majku, a to su dve sasvim različite uloge. S dolaskom bebe žena je postala samo majka pa je gotovo u potpunosti isključila onu nezavisnu ženu u sebi kakva je bila pre trudnoće.

Muškarci su postali hranitelji, a žene majke

I nije to ništa novo, niti išta neobično. To se događa u celom svetu i počelo je da se događa mnogo pre nego što smo počeli  da dobijamo knjige, članke i mudre savete – kako biti dobar roditelj.

To je sasvim prirodno, kaže Jesper Jul, jer već od trenutka začeća muž i žena počinju da planiraju kako da budu majka i otac pa se vremenom toliko užive u ove uloge da smetnu s uma kako su više od 20 godina pre toga bili nešto drugo. To se jako dobro  vidi po jednom učestalom primeru – muž i žena sebe više niti ne nazivaju pravim imenima već se zovu Mama i Tata. E tu je jako vidljivo upravo to, da s dolaskom deteta, odnosno s činjenicom da partneri postaju roditelji, mnoge naredne godine sami sebe vide isključivo kao roditelje, a ne više kao muža i ženu, partnera, prijatelja i ljubav svog života.

Vidljivo je to i kroz njihovu komunikaciju koja počinje da se vrti isključivo oko dece, s tim da i ta komunikacija vremenom uglavnom postaje negativna. Ne zato što su mama i tata frustrirani već zato što se u porodici, kako dete raste, sve više komentarišu one neke negativne strane – šta je dete uradilo, šta dete mora da uradii, pohvale idu isključivo u smeru deteta i retko kad se nadugačko i naširoko o tome priča porodično. S vremenom mame i tate, iako su si na početku roditeljstva svečano obećali da će o vaspitanju odlučivati zajedno, počinju da se razilaze u mišljenjima i uopšte stiže sve više frustracija koje ispoljavaju pred decom. A to je ono što dete ne bi smelo da gleda, odnosno, to je ono što muž i žena ne bi smeli sebi da dozvole jer će te frustracije početi jako da utiču na njihov partnerski odnos – muža i žene.

I tu je osnovni problem – roditelji s vremenom prestaju da budu partneri, prestaju da budu prijatelji i ljubavnici, jedino na šta se koncentrišu je kako da budu roditelj!

I to roditelj koji više nije u stanju da bude prijatelj i ljubavnik jer je između njih nastao jaz prepun roditeljske brige i frustracija.

Partneri moraju pre svega da budu dobri prijatelji

Prijateljstvo između partnera je nešto što vrlo brzo počinje da se gubi, a posebno u kasnijim godinama roditeljstva. Mame i tate zaborave da razgovaraju kao prijatelji, kao ljudi koji imaju svoj identitet koji mora biti odvojen od identiteta isključivo roditelja.

Ako se žena, recimo, ne slaže s načinom na koji muž pokazuje detetu kako da reši domaći zadatak, žena bi trebalo da bude u mogućnosti da mužu tada pristupi kao prijatelju, a ne kao majka tom detetu.

Ili ako se žena previše brine oko ćerke tinejdžerke koja previše izlazi i ona ne zna šta sve napolju radi, tada bi otac sa ženom trebalo razgovarati, da čuje njeno mišljenjea i strahovanja, ne kao otac te kćerke, već kao ženin prijatelj i partner. Onako kako bi razgovarali da se neka druga žena, prijateljica, žali vašem mužu na ponašanje njene ćerke.

Zato ja važno da roditelji ponovo nauče da komuniciraju kao što su komunicirali pre deteta. Tako će uspeti da zadrže visok nivo prijateljstva među njima, frustracije oko dece tada im neće uticati na zadovoljstvo u spavaćoj sobi i, iako možda zvuči paradoksalno – tako ćemo nastaviti da se razvijamo kao ljudska bića. A to je ono što naša deca trebaju da vide.

Kada mama i tata razgovaraju pred decom, to su najčešće razgovori koji su vezani uz to dete. Zar ne? Zašto se onda čudimo što deca misle da su centar roditeljskog sveta – oni jednostavno roditelje ni ne vide kao bića koja su nezavisna, kao individue koje su nekada bile muž, žena, devojka, muškarac, intelektualac, hobista, osoba s milion specifičnih stavova i životnih težnji, osobe s različitim emocijama, snovima – ne, oni roditelje vide isključivo kao roditelje koji se bave samo detetom!

Zato dragi roditelji, savetuje Jesper Jul, uzmite vreme za sebe da se ponovo podsetite kako je to biti samo partner – izađite s vremena na vreme sami u bioskop, izađite napolje bez dece, idite na večeru, na vikend i dajte deci do znanja da su sada mama i tata jedan drugome centar sveta.

I pritom deci najotvorenije dajte do znanja da je to vreme za vas – da to roditelji uzimaju vreme da dožive neko novo iskustvo nevezano uz decu.  Da bi bili bolji roditelji, da bi mogli da vaspitate kompetentno dete, odmaknite se od uloge roditelja i postanite partneri koji zajedno vaspitavaju dete.

Izvor: Index.hr