Prošlo je punih 27 godina od pogibije Boška Brkića i Admire Ismić na Vrbanja mostu.

Devet godina ljubavi odneo je rafal snajpera, a ljubav dvoje mladih iz Sarajeva ostala je da se pamti i u narednim generacijama.

Sarajevski Romeo i Julija nisu videli ništa sporno u tome što je Boško bio Srbin, dok je Admira bila Bošnjakinja. Nije smetalo ni njihovim roditeljima, ali smetalo je ostalima.

Zato su rešili da napuste Sarajevo i potraže sreću na drugom mestu, neopterećeni ratom i pitanjima nacionalne pripadnosti.

Admira je pre polaska ostavila pismo majci.

U njemu kaže:

Mi odlazimo večeras i sve što se desi je Božija volja. Zvaću te čim pređemo tamo. Brinem se za tebe, i za Žuću. Pričali smo kad se rat završi, vratićemo se i sve će biti kao pre. Kao da rata nije bilo. Ne brini za mene, brini o sebi, tako će meni biti lakše.

Volim te mnogo,

Tvoja Admira“

Nažalost, pre nego što su oni našli novi, bolji život, njih je našao rafal, i to na mostu koji su krenuli da prelaze 18. maja 1993. godine. Prvi u nizu metaka pogodio je Boška. Sledeći je pripao Admiri koja je dopuzala do Boška, zagrlila ga i uskoro kraj njega preminula.

Osam dana njihova tela provela su na mostu dok vojska Republike Srpske nije uspela da dođe do prilike da ih izvuče i sahrani.

Potresne slike i priča iza ljubavi sarajevskih Romea i Julije obišle su svet, a do danas niko nije osuđen za ubistvo.