Kada vidim gomilu kumova i mladih roditelja koji idu prema parohijskom domu gde se kod nas obavljaju razgovori sa onima koje treba krstiti, moje srce, nažalost, ne poskakuje od radosti. Pre bi se reklo obrnuto. Zato što znam da mi ne predstoji naročito prijatan razgovor. Ja sam mlad sveštenik, ali sam ipak krstio već dosta naroda. Zato mogu da se setim samo par slučajeva kada su kumovi znali napamet Simvol vere. Najpre sam to pripisivao svojoj mladosti, ali zatim sam saznao od jednog postarijeg sveštenika koji pola veka služi u činu da je on takođe samo nekoliko puta čuo molitvu "Verujem" od kumova (ne računajući, naravno, slučajeve kada je krštavao decu svojih stalnih parohijana). Vaistinu je Rusija krštena, ali nije prosvećena. I uopšte, znanje mnogih kumova o tome šta je to kumstvo svodi se, izgleda, na gledanje gansterskog filma Kum. Mnogi od njih čak nemaju ni krstić oko vrata. Nije malo takvih koji ne znaju šta je to ispovest i pričešće. No dobro, oni nisu čitali Jevanđelje i duhovnu literaturu, ali moraju znati barem ili neke knjige ili filmove gde sveštenik prima ispovest.

Sve što sam rekao o kumovima može se pripisati i roditeljima. Nivo njihovih znanja ni malo nije viši. I uopšte, na celokupnom njihovom ponašanju nalazi se neki pečat neozbiljnosti i neumesnog veselja. Više puta sam se suočavao s tim da su roditelji ili kumovi počinjali unapred da "slave" događaj. Od njih se već osećao alkohol i nisu uvek dobro vladali jezikom. Ponekad, kada čovek sve to vidi, spopada ga zabrinjavajuća misao: "Da li je pametno krštavati malu decu?" Jer takvi roditelji i kumovi očigledno neće vaspitavati mališana u veri i pobožnosti, ali zbog nečega obavezno hoće da krste svoju decu.

Mi jako dobro znamo u čemu je neistina protestanata u vezi sa njihovim nekrštavanjem dece. Ako sam ja crkveni čovek i živim životom Crkve, i moje dete, naravno, mora njime da živi, da se pričešćuje s nama iz iste Čaše, da se moli u hramu. Ako brinemo o deci, kako onda da ih ne pominjemo na Liturgiji? A nekršteni se ne mogu pominjati. Ali mnogi ljudi o tome i ne razmišljaju. Njima je glavno da krste dete, da se ono upiše u knjigu krštenih.

Pravednosti radi reći ću da je ljudi ozbiljnih (istina, neprosvećenih) takođe mnogo. Eto upravo se njima prvenstveno i obraćam za vreme katihetskih razgovora. Navešću (u skraćenom obliku) razgovor koji obavljam s roditeljima i kumovima.

Prvo pitanje koje obično postavljam glasi: "Radi čega primate krštenje?" (unapred im govorim da to nije ispit i da moraju da kažu svojim rečima). Ima najrazličitijih odgovora: 1) mi smo Rusi, pa znači moramo i da se krstimo; 2) da dete ne bi bilo bolesno; 3) da bi bilo srećno u životu.

Objašnjavam im da nas krštenje ne čini više Rusima nego što jesmo, da je ono dato svim narodima, da u Crkvi "nema ni Jelina, ni Judejca", da je većina zemalja primila hrišćanstvo kada je Rusija bila još paganska.

Krštenje nas takođe ne čini zdravim i srećnim, jer spada u duhovnu, a ne u materijalnu oblast; mi se krštavamo da bismo spasli dušu, a ne radi toga da bismo popravili zdravlje.

Pitanje o namerama pred krštenje nije ni malo neumesno. U Petrogradu se devedesetih godina dogodio veoma neprijatan slučaj. Jednog čoveka su ekstrasensi poslali da primi krštenje u deset hramova kako bi se izlečio. I ni u jednom (!) hramu ga nisu upitali zašto se krštava. Kod mene je jednom došla žena sa sinom narkomanom i otvoreno mi je rekla da ih je poslala isceliteljka da se ispovede i pričeste.

Zatim ustanovljavam stepen crkvenosti roditelja i kumova. Govorim o obaveznosti ispovesti i pričešća za svakog pravoslavnog. Jer hrišćaninom nas ne čini nošenje krsta, već učešće u Sv. Tajnama Crkve. Porodica je domaća mala Crkva gde svi moraju da budu jedno. Ako želimo spasenje deci, i sami moramo da se spasavamo zajedno s njima, da idemo tim putem prema Bogu.

Govorim o kumovima. Oni nisu počasni svedoci koji stoje s vrpcama na svadbi. Oni su duhovni učitelji i rukovoditelji svoje kumčadi. Ne možeš čoveka naučiti nečemu što sam ne poznaješ. Prema tome, treba što više saznati. Kumovi su oni koji za vreme maloletnosti dece polažu za njih zavete svetog krštenja, to jest, jemče glavom da će uložiti sve napore da dete odraste u veri i da zatim ne ode iz Crkve. Ako obećavamo nešto, onda moramo to da i ispunimo, a tu dajemo obećanja Samome Bogu, pred krstom i Jevanđeljem. A sada ono najvažnije. Radi čega primamo krštenje? Čovek je dvostruk, on se sastoji od duše i tela. Duši je potrebna daleko veća briga, nego telu. Na telo nikada ne zaboravljamo, a eto duše možemo da se ne sećamo godinama. Mi primamo krštenje da bismo spasli dušu, da bismo postali deca Božija i vaspostavili izgubljenu vezu s Bogom. Krštenje se naziva drugim rođenjem. Pitam majke: "Kada rodite dete, šta odmah činite nakon što vam ga donesu?" One odgovaraju: "Stavljamo ga na grudi i dojimo ga". Eto vidite, mi ga hranimo. Posle krštenja čoveku je takođe potrebna duhovna hrana - Tajna pričešća, molitva. Krštenje je samo početak puta. Čoveka je malo roditi, njega treba odgajiti, vaspitati i podučiti. Isto to je i u duhovnom životu. Krštenje nas ne spasava automatski, bez naših napora. Ono nas čini decom Božijom i decom Crkve koju je osnovao Bog. A to znači da moramo da koristimo sve one blagodatne darove koji u Crkvi postoje: Evharistija, ispovest, druge Tajne i kroz njih nam se daje blagodat Božija.

Ako se čovek krstio i nastavlja da živi onako kako je živeo, on je sličan onom bezumniku koji je kupio kartu za voz, a ne sprema se da otputuje njim. Ili se upisao na fakultet, a neće da studira. Neke ljude dva puta u životu donose u hram. Jedanput na krštenje, a drugi put na opelo. To je strašno.

Krštenje je velika Tajna, ali bez naše vere ona nema dejstvo. Ko bude verovao i krstio se biće spasen; ako ne bude verovao biće osuđen (Mk. 16,16). Ali, kao što je poznato, i vera bez dela je mrtva (Jk. 2,20). A dela vere su život po zapovestima, molitva i dobra dela. U Jevanđelju se govori o tome da, kada demon izlazi iz čoveka, on luta po pustim mestima, i ne našavši nigde utočište, vraća se i vidi dom svoj (to jest, ljudsku dušu) pometen i prazan i dovodi sa sobom još sedam drugih demona. I potonje biva gore od prvog. Sveti Jovan Zlatoust pripisuje ove reči i Tajni krštenja. Kada je krštenje izvršeno, ali nema nikakvog duhovnog rada tada duhovni vakuum ispunjavaju duhovi zlobe. Postoji zakon: duhovni život ne trpi prazninu. Ako se ne bavimo duhovnim vaspitanjem deteta, njegovu dušu zauzima drugačija duhovnost. Ako se uzme u obzir današnje divljanje sekti i okultizma, to je naročito opasno. Ako primećujem smeh i podgurkivanje za vreme odricanja od satane (kada se duva i pljuje), onda strogo presecam takvo ponašanje. Đavo nisu bajke, to je realnost. On neće sedeti skrštenih ruku, gledajući kako se čovek spasava. On se trudi da se osveti. Ali radi toga nam se i daje veliko oružje: krštenje i krst Gospodnji. Na njemu je napisano: "Spasi i sačuvaj", i ne sme se skidati, jer time sebe lišavamo odbrane i zaštite. Čovek koji nosi krst, moli se i pristupa Tajnama ne treba da se boji đavola.

Duhovno vaspitanje je vakcina protiv zla koje caruje u svetu, imunitet protiv njega.

Bez vere u Boga je nemoguće sačuvati decu od sablazni. Vaspitavši dete u zapovestima, vi postavljate temelj celog njegovog života. Mislim da svaki otac i svaka majka hoće da ih deca vole, da im budu oslonac, a o tome govori i peta zapovest: Poštuj oca i mater... (Mt. 19,19). Zapovesti treba znati i pričati o njima deci.

Da, put duhovnog života je složen, ali treba ići njime, treba činiti prve korake, a zatim će biti lakše. To je jedini put kojim možemo spasti našu decu i podići našu zemlju. Bez preporoda duša ljudskih, naših i vaših duša, Rusija se nikada neće preporoditi.

Izvor: www.svetosavlje.org