Vlasnica bloga o vaspitanju dece i majki, Tatjana Ivanko, odlučila je da sa čitaocima podeli svoje iskustvo vezano za korigovanje grešaka i o tome kako taj čin utiče na buduću percepciju sveta deteta.
„Svoju priču ću početi od samog početka. Moja ćerka nije išla u predškolsku utanovu. Radila sam sa njom sama, kod kuće. Kada smo vežbale finu motoriku, njena sveska je izgledala ovako.
Vidite razliku? Ja nisam njene greške označavala crvenom olovkom. Ja sam istakla zelenom olovkom ona slova i kukice koje su bile ispravno napisane.
Njoj se to veoma sviđalo, i svaki put, posle svake ispisanog reda, uvek je pitala „Mama, koja je sada ispala bolja od svih“ I bila je srećna kada sam zaokruživala najbolje slovo sa rečima: „Perfektno!“
U čemu je razlika između pristupa? Da li ste već shvatili?
U prvom slučaju fokusiramo se na greške. Šte se uskladištilo u vašem fotopamćenju? Tako je, ona, neispravno napisana slova. Da li ste uvideli kod tih crvenih podešavanja idealno napisana slova? Ne! Želimo li, ili ne, ali podsvesno pamtimo ono što je istaknuto.
U drugom slučaju mi se fokusiramo na onome što je urađeno ispravno! Dobijamo sasvim drugačije emocije, drugačiju percepciju. Želimo ili ne, ali podsvesno pokušavamo ponoviti ono što je bilo odlično! To je sasvim druga unutrašnja motivacija – ne pokušaj izbeći greške, ali pokušaj uraditi dobro!
Odgovor je očigledan:
Od detinjstva smo navikli da se fokusiramo na nedostatke, na to što nije ispravno, na to što izgleda pogrešno i loše. Naučeni smo tome u školi uz pomoć crvene olovke, naučeni smo tome kod kuće kada smo često skretali pažnju na ono što je učinjeno pogrešno, nego što su nas hvalili za ono sto smo uradili ispravno.
Uvođenjem principa „zelene olovke“ uvidećete da, čak, i ako ne skrećete pažnju detetu na greške, one postepeni nestaju same od sebe, jer dete ima želju da samo sve uradi savršeno, svojom slobodnom voljom.
Izvor: Tatyana Ivanko
