Život prosečne porodice danas lišava decu svega toga. Iako je, prema mišljenju eksperta, fizičko vaspitanje najvažniji predmet do detetove 12 godine, ono je u našem obrazovnom sistemu, ali i u svesti roditelja i đaka, često potpuno nepravedno zanemareno.

Đaci su nekada bežali iz škole da bi se igrali lopte, a danas se većina dece upinje da izbegne taj čas. Smanjena fizička aktivnost ima izuzetno loše posledice po njihovo zdravlje. Izbegavanje fizičke aktivnosti dalo je visoku, gojaznu i trapavu decu - to su ocene nastavnika fizičkog vaspitanja, koja ne bi mogla da dobiju prelaznu ocenu za svoje fizičke sposobnosti ukoliko bi bila ocenjivana po ranijim kriterijumima, prenosi Blic.

SMIŠLJANJE IZGOVORA

Iako fizičko važi za omiljeni predmet među mlađim osnovcima, naročito kod dečaka, prema iskustvu Jelene Bobarević, nastavnice fizičkog vaspitanja u OŠ "Drinka Pavlović", već od osmog razreda devojčice počinju da traže izgovore da ne rade fizičko, a to se nastavljaja i u srednjoj školi.

- One su tada u periodu kada počinju da se šminkaju, peglaju kosu, pa ne žele da se oznoje i tada smišljaju izgovore da ne rade fizičko. Generalno, mali je broj učenika koji izbegava da rade fizičko. Smatram da su takvi izgovori više zastupljeni kod starijih đaka, odnosno u srednjim školama - objašnjava nastavnica Jelena.

Osim doterivanja, mnoge učenice čas fizičkog koriste da nacrtaju radove iz likovnog, napišu sastav, ili pak sede s telefonima u rukama. Kako nastavnik fizičkog kaze, kada đacima zada da trče ili rade vežbe zagrevanja, već posle pet minuta može da primete "folirante" koji se saginju da zavežu već vezanu pertlu, samo da bi preskočili vežbu i malo se odmorili.

POŠTEDA KAO SPAS

Nastavnica Jelena kaže da nakon tri minusa sledi jedinica, tako da je često i ocena dobar podsticaj da se časovi ne izbegavaju. Međutim, ima situacija u kojima nastavnik ne može da natera dete da radi fizičko.

- U situaciji kada mi priđe dete i kaže da ga boli koleno, ne mogu da ga nateram da radi fizičko, jer bih snosila odgovornost ukoliko se povredi. Takođe, ako roditelj dođe i kaže da se dete sprema, recimo, za takmičenje na klaviru, te ne bi trebalo da rizikuje da povredi prste igrajući neki sport, to su opravdani izostanci. Kao i pošteda za devojčice kada su u ciklusu. Moram da primetim da su motoričke sposobnosti dece slabije nego što je to bio slučaj u vreme kada sam ja bila učenik. Živimo u drugačijem vremenu, savremena tehnologija je uzela primat, a često se od učenika može čuti da su okupirani obavezama u školi i nemaju vremena da se bave sportom. Ipak, moj utisak je da deca vole da su fizički aktivna i da im glavni problem predstavlja to što ne provode dovoljno vremena napolju - tvrdi nastavnica Bobarević.

Deca se izuzetno uplaše u situaciji kada se prvi put susretnu sa nekim gimnastičkim vežbama koje im deluju strašno i opasno, zbog čega je prema rečima nastavnice Bobarević izuzetno važno da im nastavnik uliva osećaj sigurnosti.

- Kada je reč o gimnastici, tu uvek postoji doza nepoverenja, zato je nastavnik tu da pridrži dete i pomogne da preskoči kozlić. I onda kad jednom pokušaju, shvate da to nije tako teško kao što su mislili. Tu su svakako lakše vežbe na parteru koje radimo od petog razreda, kolut napred i nazad, most, sveća, stav na šakama, zvezda, a u starijim razredima preskakanje kozlića i vežbe na gredi. Van sale, radi se trčanje na 100 i 800 metara, zatim skok iz mesta, jer nemamo opremu, odnosno jamu sa peskom za skok udalj. Ipak, velika većina učenika uglavnom voli sportove sa loptom, dakle odbojku, fudbal, košarku i rukomet - kaže nastavnica Bobarević.

PENJANJE UZ KONOPAC NEMOGUĆA MISIJA

Da je situacija sa decom lošija iz generacije u generaciju, potvrđuje i Branislav Tešić, profesor fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi "Đorđe Natošević" u Novom Sadu.

- Posturalni poremećaji kod dece, odnosno poremećaji stava ili držanja tela su u stalnom porastu i sve su prisutniji. Mislim da su za to sve krive nove tehnologije, odnosno tableti, mobilni telefoni i računari kojima mnoga deca imaju neograničen pristup. Imamo situaciju da deca ne znaju da skoče unazad - ističe profesor Tešić.

Koliko je situacija alarmantna, ovaj profesor je shvatio kada je deci dao jedan relativno jednostavan zadatak - penjanje uz konopac.

- U moje vreme u čitavoj generaciji dvoje-troje učenika nije moglo da se popne uz konopac. Sada imamo situaciju da od cele generacije od oko 110 učenika imamo samo dva dečaka koji to mogu da urade i to samo zato što van škole treniraju džudo. Niko drugi ne može. Kao što niko ne može da u usponu pređe preko razboja, što je pre bilo nezamislivo. Ne znaju ni na drvo da se popnu - kaže profesor Tešić.

Veliki problem, dodaje, stvaraju i roditelji koji ih oslobađaju fizičkog.

- Ja nemam moć da nikoga primoram da radi fizičko. Roditelji odu kod lekara i traže da decu oslobode fizičkog. U nižim razredima je to manje zastupljeno zato što je deci u tom uzrastu i dalje interesantno fizičko jer su još mali i vole da se igraju i imaju izražen takmičarski karakter, ali stariji su diskutabilni. Upravo zato i organizujemo razne turnire pa im je zanimljivo da učestvuju - kaže prof. Branislav Tešić i dodaje da mnogo dece ne želi da radi fizičko jer to nije moderno, odnosno in.

DUBOKE PATIKE I PATKAST HOD OBELEŽJA NOVE GENERACIJE

Vladimir Aničić, nastavnik fizičkog u OŠ "Slobodan Sekulić" u Užicu za "Blic" ističe da su najčešće anomalije u pogledu fizičke sposobnosti dece deformiteti nogu i kičmenog stuba. U jednom odeljenju od dvadesetak učenika, njih šest ili sedam ima značajne deformitete.

- Od petog do sedmog razreda đaci ne izbegavaju fizičko, već u osmom i tome su sklone uglavnom devojčice. U našoj školi nije veliki procenat takvih, ali znam da u nekim drugim jeste. Određeni broj devojčica ne radi fizičko da se ne bi znojile, a izgovori su od mesečnog ciklusa, o kome naravno vodimo računa, do priče "boli me glava". Dosta pričam sa devojčicama, objašnjavam im da je zbog njihovog zdravlja bitno da zategnu stomak i leđa. Učim ih da pravilno idu, manekenskom hodu i okretu. Nose duboke patike i patkasto koračaju - kaže nastavnik Aničić.

- Hod vežbamo po liniji ili niskoj gredi. Ne moraju da nauče salto na gredi, ali mogu da pokušaju da naprave vagu ili urade okret za 180 ili 360 stepeni - dodaje ovaj nastavnik.

Pasivnost izaziva agresiju, deca više ne igraju ni žmurke

Psiholog u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" Lidija Maksić, kaže da kod učenika dominiraju organizovane sportske aktivnost, ali da neam aktivnosti poput trčanja, vožnje bicikla ili rolera, igranja žmurke i ostalih dečijih igara.

- Deca sa kojom radim su dosta fizički aktivna i uključena u različite sportske aktivnosti. Međutim, u velikoj meri izostaje ona prirodna fizička aktivnosti koja proizilazi iz kretanja, boravka napolju, u parku, prirodi - podvlači psiholog Lidija Maksić.

Kako ona kaže, treniranje se u većini slučajeva svodi na takmičenje, a ne na sport i fizičku aktivnost radi zdravlja i zadovoljstva.

- Ne mora da se trenira samo radi takmičenja, pobede, uspeha, međutim, sada kada uđete u sportski klub, to mora da bude na takmičarskom nivou. Takođe, nekada je postojalo mnogo više aktivnosti koje je finansirao grad ili država - ističe ona.

Dodaje da pasivnost loše utiče na raspoloženje, a na duže staze budi i agresiju kod učenika.

- Deca u celosti postaju pasivnija, nije reč samo o fizičkoj neaktivnosti već i gledanje televizije, igranje video-igrica, Jutjub, društvene mreže. Osim celokupne pasivizacije, posle dugotrajnog sedenja uglavnom se javlja apatičnost, potištenost, neraspoloženje, pa i negativizam i agresivnost - ističe Maksić.

Kako kaže, problem je što su i sami roditelji fizički neaktivni, a budući da su oni uzor deci od najranijeg doba, ne treba očekivati da će takvi roditelji podsticati svoju decu na fizičku aktivnost.

- Deca na periferiji su često fizički aktivnija, ali i to zavisi od modela života porodice. Ono što roditelji mogu da urade jeste da vikend provedu sa decom u prirodi u nekoj fizičkoj aktivnosti. Više ne vidim porodice koje igraju badminton na nekoj livadi. Zatim, postoje mnoga planinarska društva čiji izleti nisu skupi. To sve nije nedostupno, ali zahteva trud i izlazak iz zone komoditeta koju roditelji imaju - preporuka je ovog psihologa.

Novi problemi sa gojaznošću, kičmom, vidom... Đaci kroz sport uče pravilan obrazac života

Zamenik načelnika u Domu zdravlja "Savski venac" pedijatar dr Ljubiša Popović kaže da se danas na sistematskim pregledima javlje veći broj dece koji imaju probleme sa kičmom nego što je to bio slučaj prethodnih godina.

- Veliki procenat dece provodi suviše vremena u sedećem položaju. Fizička neaktivnost dovodi do čestih deformiteta sa kičmom i ako se ne uoči i ne leči na vreme, može dovesti do ozbiljnih problema. Tada su potrebne dugotrajne vežbe, nošenje midera i drugih neprijatnih pomagala, što se može odraziti na izostanak iz škole. Takođe, čest problem jeste i poremećaj vida koji se javlja usled naprezanja usled korišćenja mobilnih telefona, igranja igrica na kompjuterima i slično - kaže za "Blic" doktor Popović i istče značaj prevencija u kojoj su sistematski pregledi od izuzetnog značaja.

Naglašava da je upravo gojaznost jedna od vodećih posledica fizičke neaktivnosti.

- Gojaznosti kod dece je danas prisutna u nešto većem broju nego ranije. U kontaktu sa roditeljima trudimo se da taj problem kanališemo time što bi se dete uključilo u neku sportsku aktivnost, kao i uvođenje neke vrste dijete. Naravno, kada je reč o značajnijem odstupanju u težini, dete šaljemo kod endokrinologa i dijetologa kako bi se ispitao metabolički - kaže dr Popović.

Kako on kaže, fizička neaktivnost ima loš uticaj i na raspoloženje, pa su deca koja se bave sportom manje depresivna.

- Takva deca su komunikativnija, raspoloženija, čak postižu bolje rezultate u školi, jer su to su deca koja imaju neku ambiciju. Kroz sport se uče pravilnom obrascu života i ono što je takođe važno, disciplinuju se - ističe doktor.

Kaže i da aktivnost na časovima fizičkog nije dovoljna za pravilan razvoj i da se deca van škole moraju baviti sportom.

- Susrećem se sa takvom kategorijom dece gde je većina njih obuhvaćena sportskim aktivnostima, neretko je reč o dva ili tri sporta uporedo. Postoji jedan broj njih koji kaže da su se bavili sportom, ali prestali i onda ih mi ohrabrujemo da nastave. Neka deca kažu da ne mogu da postignu zbog obaveza u školi. Sve u svemu, zadovoljan sam obuhvatom dece u konkretnim sportskim aktivnostima - kaže dr Popović.