Reč, rukovanje, klimanje glavom i po jedna ljuta. Nekada, pre mnogo godina, ovakav način sklapanja dogovora između dve osobe, bio je jači od bilo kod ugovra overenog u sudu. U to se lično uverio i Strahinja Tanasković, momak iz Valjeva koji je zahvaljujući obrazu, poštenju, časti i reči datoj od strane Milana Simovića njegovom dedi, pre skoro pola veka, danas došao u posed placa u ovom biseru prirode.

Kada je 1973. godine, Strahinjin deda po majci, Nićifor, odlučio da kupi plac na Divčibarima, sa pokojnim Milanom Simovićem se usmeno dogovorio oko prodaje placa. Za života, plac nikada nije bio preveden na njega, ali najveći problem je ispao oko lokacije, jer niko iz Strahinjine porodice nije znao gde se tačno deda Nićiforov plac nalazi, piše Blic.

Ova priča bi možda ostala neispričana i imovinski nerešena da sa jedne strane nije bilo radoznalosti, upornosti i dovitljivosti Strahinje i njegove devojke Anje, a sa druge poštenja i dobrog pamćenja rođaka pokojnog MIlana Simovića, Staniše.

Kako nam je rekla Anja, za plac su saznali sasvim slučajno, tokom porodičnog boravka u prirodi.

"Jednog dana dok smo sa Strahinjinom mamom bili na izletu na Divčibarama i divili se šarmu ove planine. Mama je, onako sa dozom neverice i nostalgije ispričala da je deda Nićifor ovde kupio plac kad je ona imala devet godina. Zabezeknuli smo se i skoro zagrcnuli dok smo jeli sendviče.", započinje ona priču za Blic.

Ipak, početna radost je brzo prešla u razočarenje, jer lokaciju placa nisu znali, a saznali su da ne postoji nikakav papir o vlasništvu, već je sve bilo svedeno na datu reč.

"Rekla nam je da pojma nema tačno gde, niti tačno od koga je kupio. Nikakve papirologije nema, deda je odavno umro i placu se izgubio trag. Sve se to izdešavalo pre skoro pola veka."

Kako nam je Strahinja otkrio, pre tog puta, majka mu nikada nije spominjala da poseduju plac na ovoj planini. Međutim, kao rođeni avanturisti koji su u nekoliko prethodnih godina upoznali dosta dobrih ljudi tokom svojih putovanja, odlučili su da ipak stupe u potragu za porodičnim blagom. Potraga je bila otežana jer sem nadimka sina od pokojnog Milana, njegova majka više ništa nije znala da im kaže.

"Apsolutno nikada pre toga mama to nije pominjala, kao da je otpisala tu mogućnost. Ja nisam za njih znao, a jedino čega se ona sećala je nadimak sina od tadašnjeg vlasnika placa – Oprljeni, jer je još kao dete dobio beleg od vatre na licu. Čim smo čuli priču, Anja i ja smo shvatili da smo se džaba rodili ako ne krenemo u potragu, i podelili celu istoriju slučaja na našem Instagram profilu, sa nadom da, ako toliko ljudi vidi ovo, neko iz tog kraja će nam se javiti, sa još nekom informacijom.

Potragu koju su započeli na Instagramu, dala je početne tragove i obreli su se u mestu Krčmar, smeštenom u podnožju planine. U jednom danu su doživeli razočarenje, ali i novu nadu. Naime, saznali su da je čovek koga traže, nažalost preminuo, ali se uz pomoć jednog čoveka iz tog kraja, pojavio novi trag koji ih je odveo do Staniše Simovića.

"Nismo ih zapravo ni našli! Otišli smo u selo Krčmar, podno planine, gde je prema dojavama sa Instagram, ovaj čovek živeo i radio kao crkvenjak, ali posle dva sata tumaranja, stanovnici ovog mesta su svi potvrdili istu priču – da je čovek koga tražimo davno preminuo, a on nam je bio jedina nada jer smo mislili da samo on može da se seti ove priče, jer je sa mamom učio školu u Brežđu, a baba Cveta mu je bila razredni starešina. Doduše nismo uzalud otišli tamo jer se jedan od meštana setio da ima telefon njegovog brata Staniše, i tada nam se ponovo rodila nada. "

Zbog godina koje su prošle, te nepostojećeg ugovora, samo sa datom reči, njihova očekivanja su bila minimalna. Ali, reč i rukovanje koje su Nićifor i Milan obeležili kupoprodaju, verovali ili ne, imali su težinu i u 2020. godini.

"Očekivanja su bila minimalna. Ne zbog toga što nismo verovali u ljude, nego zato što je prošlo jako puno vremena i pitanje je bilo da li se dogovor preneo sa kolena na koleno i da li ga se naslednik zemlje uopšte seća. Majka je uzela telefon da petominutnim razgovorom reši pedeset godina staro pitanje, koje je i nju tištilo sve ove godine. Pozvala je Stanišu da ga pita da li se seća dogovora koji je njegov otac napravio sa deda Nićiforom, kada su se rukovali 1973. godine u Krčmaru. I čovek je potvrdio celu priču, kao poslednji mohikanac ovosvetske časti. Vratio nam je dedovinu i veru u čovečanstvo. Lepo je deda rekao – ne brinite za papaire, SImovići su pošteni ljudi. A kad su ljudi ljudine, reč nema rok trajanja.

Kako Strahinja kaže, podizanje vikendice na dedovini moraće još malo da pričeka, ali jedna stvar je sigurna - kad se temelj bude izlivao, Staniša će biti prisutan.

"Izgradnja kućice će još malo da pričeka. A ovi ljudi zaslužuju ne samo da nazdravimo kako dolikuje, nego im treba napraviti jednu diplomu i možda uvesti godišnji izbor za mis i mistera časti & poštenja “Porodice Simović”, kaže nam Strahinja na kraju razgovora. 

Ovakve priče, događaji koji nas vraćaju u neka davna i lepša vremena, samo su dokaz da čast, obraz i data reč i dalje imaju težinu, čak i kada od rukovanja prođe pola veka.