Vedrana Rudan o Osmom martu: "Gadile su mi se pijane žene, gadio mi se Osmi mart"

Ovo nije još jedna uobičajena čestitka za 8. mart. Vedrana Rudan se sa osećanjem jugonostalgije osvrnula na neka ranija vrema, a zatim, kao i uvek, dala svoj oštri i bolno iskreni komentar na današnjicu. Prenosimo njen tekst u celosti.

Ovo nije još jedna uobičajena čestitka za 8. mart. Vedrana Rudan se, na svom portalu rudan.info, sa osećanjem jugonostalgije osvrnula na neka ranija vrema, a zatim, kao i uvek, dala svoj oštri i bolno iskreni komentar na današnjicu. Prenosimo njen tekst u celosti:

BITI ŽENA

"Uskoro će Osmi mart, zato se na portalima smeše i žene koje ne pokazuju sise, bedra, obrijanu pi*ku i raskošne ekstenzije. Brojevi telefona kurvi koje puše uzbudljivije nego dvanaestogodišnji dečak biskupu nekako su manje vidljivi. Oh, uskoro će Osmi mart.

Nadahnuti urednici portala naredili su mladim novinarkama da negde nađu babe koje smeju, ah, uskoro će Osmi mart, ispričati kako je to bilo za vreme krvave Titove diktature kad pošten čovek nije smeo reći da je Hrvat, svi koji su odlazili u crkvu bi nakon mise završili na Golom otoku, a mart se nije smeo zvati mart.

Pa, kako su Osmi mart slavile moje vršnjakinje dok ih je krvolok Tito gledao sa svakog zida? Naš ženski radni dan, bila sam službenica, bio je neradni. Šefovi bi svakoj od nas uručili buketić nečega. Mlade devojke, bila sam među njima, dobile bi jezičinu u grlo, starije drugarice čvrst stisak ruke.

Šefovi bi sa ljubavnicama odlazili na vikend u Veneciju, tamo bi kurve socijalističke dobile cipele, torbicu, parfem… Nisam bila među njima jer me niko nije hteo. Zato sam bila odevena u dečju suknju broj četrnaest i jaknu broj četrnaest jer se za vreme j*bene, mračne vladavine nije plaćao porez na dečju odjeću. Danas je ukinut i taj relikt naše mračne prošlosti.

Većini drugarica Osmi mart je bio dan kad su smele pijane u grupi ulaziti u kavane i tamo se smijati i pevati i urlati. Na stolovima je u celofanu počivalo mrtvo cveće. Gadili su mi se jezici mojih šefova, gadile su mi se pijane žene, gadio mi se Osmi mart. Htela sam promenu.

 

Želela sam, dobila sam. Živim u zemlji u kojoj svakoga dana u godini slave fotošopirana čudovišta koja senzualno bulje ispod teških trepavica i slapova kineskih dlaka. Napućena usta krcata kiseline pozivaju na pušenje one koji to mogu platiti. Silikonske sise zovu na slinjenje. Bedra nemaju celulita, p*čke nemaju dlaka, šalju poruku, j*bi me, ja sam devojčica.

Slavi se i Mama. Biti mama danas u Hrvatskoj znači biti MAMA. Hrvatske MAME slikaju rast svoga trbuha i pre nego im nečiji spermić probije jajašce. Pa "fanovi" mogu pratiti rast. Prvu nedelju, drugu… Ne znam koliko nedelja traje trudnoća, ali svakako se snima i stomak pre odlaska u rađaonicu. Pa tata pokraj MAME. Pa beba na sisi. Pa onda MAMA ide kući. Pa vidimo stomak posle poroda, pa tri dana kasnije, pa šest dana… J*bote! J*BOTE!

Mi drugarice nismo na šminku i krpe trošile platu i povremeno smo bile osobe, ljudska bića. Zarađivale smo gotovo koliko i muškarci. Porođaj nismo držale vrhuncem "karijere" ili karijere. Abortus je bio besplatan, popovi nisu virili u naše pi*ke, ni je*ali našu dečicu. Radile smo osam sati. Imale smo pravo na bolovanje. Na poslu smo s vremena na vreme šefa znale poslati u k*rac. I muža. I decu. I zidara koji bi nam dobacivao sa skele. U Jugoslaviji je mrtva, prebijena žena bila VEST.

Danas moja kći ovim svetom hoda užasnuta. Boji se petogodišnjeg sina, poslodavca, popa, učiteljice, muža, slučajnih prolaznika, izvšitelja, bolesti. Bolovanje može samo sanjati. Ugovor je potpisala na tri meseca i ćuti, ćuti, ćuti. Radi od jutra do sutra, dete jedva vidi, svi su joj vikendi radni, plata joj je bedna, stanarina ogromna, minus još veći, čitav će život pod tuđim krovom loviti vlastiti rep. Naravno da ima fakultet.

Nedavno je u Sloveniji otvoren bordel sa gumenim lutkama. Sve imaju što savršene žene od krvi i mesa nemaju. Ne ostaju trudne, nakon upotrebe se temeljno čiste da ne bi mirisale na žene od mesa, ne boli ih ni glava ni kičma, ne pitaju, gde si bio dosad? Naravno da imaju kilograme dlaka gde treba, međunožja su im savršeno ćelava. Momci su više nego zadovoljni. Možda je to dobra vest za današnju ženu? Neće morati biti lutka kad postoje lutke bolje od nje?

Neka se j*bem ja stara ženetina s dvije noge u grobu! Osim što sam stara, ja sam i jugonostalgičarka i mrzim sve što je hrvatsko i ružna sam i ljubomorna sam, i… Mislite o meni što vas je volja. Ovo je, je li, slobodna zemlja. Za ovo su, je li, neki život dali. Čujem vas, žene. S vremena na vreme pištite. Preklinjem vas, recite mi, hoćete li uskoro vrištati?

Srećan vam Osmi mart!"