Nepravedno, nekorektno prema najboljim i najvrednijim učenicima, ali bolno istinito. Bodovi sa takmičenja se neće računati osmacima prilikom upisa u srednju školu, kao što je do sada bilo. Ova ideja je naišla na neodobravanje mnogih, a mama 12-godišnje devojčice iz Novog Sada D. Ć. rešila da glasno i jasno objasni zašto to uopšte nije u redu raditi deci.

"Kada sam pre 12 godina postala roditelj, obećala sam prvo mojoj devojčici, a onda i sebi da neću biti kao oni roditelji koji dete guraju da radi sve ono što oni nisu uspeli da urade u svojim životima. I držim se tog obećanja, čvrsto, svih ovih godina.

Podržala sam sve ako su to bile njene lične želje. Pustila sam je da gradi sebe, radi na sebi i uči zbog sebe, a ne zbog onoga što ja jesam, ili nisam, ili što ja želim.

Prećutala sam, sve dok se ona sama ne zagreje dovoljno za neku ideju, jer sam možda baš to i ja radila u njenim godinama.

Tako sam joj prećutala i kada sam pre par godina pronašla svoje diplome, dobijene posle završetka osnovne škole. Vukovu diplomu, jer sam bila 5,00 na kraju svake školske godine. Diplomu za istoriju, fiziku, matematiku i biologiju, jer sam na republičkim takmičenjima osvajala neka od prva tri mesta. Diplomu za srpski, jer su moje pesme prvo štampali u školskom časopisu, a onda su one, kao i moje priče, polako odlazile u svet, van školskih okvira.

I tada sam se setila kako su mi te diplome pomogle na više načina: neko je vrednovao moj trud van redovnog vremena u školi, neko je nagradio taj moj trud, zalaganje i odricanje, i neko je to vrednovao prilikom upisa u gimnaziju - jer sve te diplome, čak i ona iz fizike, stavile su me na treće mesto na rang listi u željenoj školi.

NEKO je to vrednovao i poštovao mene i moj rad.

Nekako u isto vreme kada sam našla svoje diplome, ona je došla kući i rekla da hoće da se takmiči. Koji predmet? Matematika. Dobro, da li su vam objasnili šta znači takmičenje, kakve zadatke ćete otprilike dobijati? Jesu. I ti i dalje želiš? Da. Zašto želiš? Da vidim koliko znam i koliko mogu.

Te godine je osvojila treće mesto na Misliši na republičkom nivou. Simbolično, bila je treći razred osnovne škole. I drugi razred muzičke škole, odsek za klavir i crveni pojas u karateu. Sve, samo zato što je želela i neko stručniji od najdobronamernijeg roditelja je ocenio da ima talenta za sve to što je u tom momentu radila.

U četvrtom razredu je prvi put sa ekipom iz razreda otišla na takmičenje iz istorije, i ekipno su osvojili treće mesto. I opet, takmičenje iz matematike, ovaj put državno, ono koje ministarstvo odobrava, stigla je do okružnog i osvojila četvrto mesto.

Onda je došao peti razred i neverovatna četiri opštinska takmičenja. Taj zvrk je izborio, svojim trudom, učenjem, talentom i uz sjajnu podršku nastavnika prolaz na opštinska takmičenja iz matematike, istorije, srpskog, biologije, čak je prošla i u drugi krug školskog takmičenja iz poznavanja saobraćaja i osvojila treće mesto na okružnom iz biologije.

Šesti razred je doneo sličnu takmičarsku situaciju u našoj kući. No već je počela sa ozbiljnim gunđanjem: da li neko tamo u tom ministarstvu gleda kada se pravi raspored takmičenja? Ove godine su opštinska takmičenja iz istorije i biologije bila u istom danu, sa sat vremena razmaka.

Demoralisana celim fijaskom na biologiji, koje je kasnije poništeno i svi učesnici opštinskog takmičenja dobili direktan plasman na okružno takmičenje, nije se ni spremala za opštinsko takmičenje iz srpskog kako treba. Zašto to da radim, pomireno je govorila, kada može i tamo da se desi brlja kao na biologiji? Zašto da se trudim, kada će neko moj trud da upropasti i napravi me glupom?

Sezona takmičenja nije još završena. Za vikend je očekuju dva okružna takmičenja, u subotu iz biologije, u nedelju iz fizike. Ili kako ona kaže, zašto tamo neko, ko pravi raspored, misli da ako si pametan za biologiju, moraš biti glup za fiziku i istoriju? Zašto nam jednostavno ne daju da se takmičimo, izazivamo, proveravamo svoje granice?

E, zašto, drago moje dete, to se i ja pitam.

Još ne znam kako da joj saopštim da joj sve te diplome, ako i to ne ukinu do kraja njenog osmog razreda, niko više neće vrednovati niti gledati. Da ćemo ih staviti samo u ramove i okačiti po zidovima? I te diplome i onih 30-ak koje je osvojila prethodnih godina, ne zato što sam je ja terala, nego zato što je ona želela.

Zbog ljubavi prema nauci je pre četiri godine krenula u avanturu školskih takmičenja iz svega što joj dobro ide. A sve joj dobro ide. I kako da joj kažem da ministarstvo više neće to da računa, posebno njoj koja želi da upiše prirodno-matematičku gimnaziju? I da joj to što svira tri instrumenta, govori četiri jezika, ide u muzičku školu, peva u ruskom i crkvenom horu, obožava da igra folklor i ima plavi pojas u karateu, ništa zapravo ne vredi, jer to niko više, izgleda, ne gleda kao prednost, kao nešto pohvalno, kao talenat.

Sa kojim pravom, sa kojom snagom onda da nastavim kao roditelj, ali i kao pedagog da je hrabrim, podižem kada padne sa motivacijom?

A šta vi, čike i tete u ministarstvu prosvete, mislite o njenoj priči, talentu i radu? I talentu i radu desetine dece u Srbiji, sličnih njoj?

Da li smatrate da je ovim novim pravilnikom naneta nepravda najboljim i najvrednijim učenicima?

Na koji način bismo mogli da motivišemo darovitu decu da ipak učestvuju na takmičenjima i pored toga što njihovi uspesi, čini se, nisu prepoznati?