"Detinja mudrost i disciplina treba da budu probuđene. Škola treba da ostavi mesta njegovom (detetovom) duhu i pruži mu priliku da se razmahne ". Marija Motesori, "Upijajihu um", "DNC", Beograd, 2003. str. 330-331.
Toliko je zabluda i pogrešnih koraka učinjeno baš u ova naša, najnovija vremena u oblasti vaspitanja mladih i to zbog neke brzopletosti, a često i nespretnosti u korišćenju zdravorazumskog pristupa u sagledavanju odnosa među ljudima, i položaja čoveka u svetu, čemu je sama pedagogija sklona već od svojih najranijih početaka.
Prva naslućivanja o tome da su stavovi roditelja bitni za mentalno zdravlje dece, pokrenula su čitav lanac pukih logičarenja čiji su rezultati, doživljeni kao novina u shvatanjima ljudskog bića i samim tim kao "moderni" i kao poslednja reč "saveremene naučne misli". Ceo jedan korpus zahteva i osuda se usmerio ka roditeljstvu, i svakako odmah na patrijarhalne vrednosti porodice, zahtevajući što više "slobode" za decu, i što manje zahteva koji bi imali karakter odlaganja neposrednih zadovoljenja dečijih želja u ime bilo čega što je u ravni etičkih zahteva i upućivanja ka višim nivoima estetičnosti pri izborima stvari i načina ponašanja.
Sećam se, na primer, jedne savremene porodice u kojoj je došlo do ozbiljnog konflikta, koji je ugrozio i samu njihovu bračnu zajednicu, zbog te teme o "modernom" U ,, konzervativnom "vaspitavanju dece. Baš početkom samog ručka, koji je ta porodica pripremila za rođake oca porodice koji su došli iz provincije, i to za lepo postavljenim stolom u trpezariji, njihovom cinu od pet i po godina, palo je na pamet da ne želi da ruča za stolom sa svima njima, nego baš dole, na tepihu, tražeći da mati tu, na tepih stavi salvetu, tanjir sa supom i pribor za jelo. Dok je tata pokušao da to nekako spreči ili da zabašuri pred gostima "tu bruku", mati se naljutila, "ispoštovala", zahtev deteta i objacnila je gostima, da je njen muž, ipak ostao samo jedan seoski kabadahija iako je pravnik, jer je zadržao svoje "nemoguće ponašanje prema detetu" i da on ,, prosto nije u stanju da shvati savremeno vaspitanje dece ", izrazito besna na svoga muža i na njegovo" poreklo ".
Upoznao sam ih u savetovalištu za mentalno zdravlje u koji su došli sa onim tako nemogućim i tako razornim pitanjem da im se da neopozivo ,, naučna presuda "o tome:" ko je u pravu ", što govori o neizmernoj dubini nepoštovanja samih sebe, doživljavajući se apsolutno podređenim magijskim silama, koje imaju nadljudska znanja i nadljudske moći, koje ne traže nikavu saradnju, upitanost nad samim sobom i mogućnost saodlučivanja, nego puku pokornost rajetina.
Isto tako, ideja o štetnosti toga da se deca tuku, dovela je, kod nekih, do ideje da osude svaki poziv na pristojno ponašanje dece u porodici. Ta "naučno dokazana" ideja je razobručila odnose prema deci u ogromno broju porodica, naročito u velikim gradovima, ali nikako nije bila dovoljna da suzbije njihovo svirepo kažnjavanje i danas, onim tako sadističkim "prutićem po~~V guzi" pedantnih domaćica-majki ili baka ili onim surovim kajišem robusnih očeva, koji, su obično, manji od makovog zrna pred šefovima na svojim radnim mestima.
Pored toga, smatram nepotrebnom i sasvim štetnom žestinu i isključivost koj ima se napada "konzervativizam" porodica koje neguju religijsko ili nacionalno osećanje u dece, smatrajući to zaostalošću, nesavremenošću i nekulturom.
"Znate", reče mi jedan otac, "sa mojom decom razgovaram samo o cporti, o školi, i tako. A vidim, tek uprte decu pa sa njima na vrbicu. Ili, što je još gore, vode ih na te mitinge (to behu mitinzi opozicije komunizmu). Mašu zastavicama. Samo indoktriniraju decu ". Drugi jedan roditelj, opet, uporno je tvrdio da se protiv ljudske agresije i ideje o ratu treba boriti i na taj način što će se prestati da se proizvode i kupuju "ratne igračke": pištolji od plastike, tenkovi, ratni avioni, vojnici ...
Uznemireni pojavom bitno povećane agresivnosti među našom današnjom decom, adolescentima, kao i među nama odraslim ljudima, kao da smo se uplašili sebe samih, što nas je zbunilo i usmerilo ka spoljnjem svetu, da tamo negde izvan nas samih, u nekim prostorima magijskih sila tražimo tome razloge i izgovor za ono što nam se dešava.
Pre svakog ozbiljnijeg promišljanja, rešili samo da decu treba "spasavati grube realnosti" koju smo im mi priredili i koju i sami mi stvarno živimo. Decu treba izbaciti, rešili smo, u neku fatamorganu, uskra- ćijići im identifikacione uzore bez kojih ona ne mogu da dozrevaju i mentalno odrastaju, a ti uzori smo joj mi, roditeljsko okruženje, mi akteri toga sveta prožetog nasiljem i zlom, koje se, na neki način volšebno gura u prvi plan svih informativnih službi sveta čije smo svi mi zajedno, i deca i roditeljn, integrativne čestice, njegov puki supstrat.
Kakav smo svet priredili našoj deci u takvom ih moramo i podizati, ukoliko želimo da budu socijalizovana i da nađu svoje poluge za uključivanje u mehanizme socijalnih odnosa u borbi za svoj opstanak i socijalnu afirmaciju. Te poluge u rukama novih ljudi koji odrastaju tu pored nas, sa punim uvidom u ono što jeste, čini jedinu šansu da svetu pođe na bolje, makar u nečem, u nekom najmanjem detalju, što je tako bitno za onu mrvicu optimizma, neophodnog da bi preživljavali ratove i nedaće vremena u kome se zatičemo. Nisu problem fabrike igračaka nego naše strasti i neodmerenosti, zbog duhovne lenjosti da se potrudimo, da se razumemo bar sa onima koje volimo, a koju, kao roditelji, demonstriramo našoj deci svaki dan od jutra do večeri.
Svako dete mopa da će svije oko nekog identifikacionog uzora koji ga impresionira, na prvom mestu, svojim kvalitetnim razumevanjem njegove ličnosti i koji je podesan da oko njega bršljani ono što bi želeo da bude i da poseduje kao lik pred drugima, u nekim vremenima o kojima sanjari. Ako mu mi ne ponudimo naše vrbice i naše zastavice, za kojima žudi cvojim celim 6ićem, uočiće ih kod nekih drugih ljudi iz okruženja ili na marketinškim tezgama onih koji UKS svode u službu kupovine U prodaje roba i trendova, svodeći svoj životni smisao na tu prazninu postojanja, čija uzaludnost nikako nije lišena ubijanja i krvi.
Ako u našim, porodičnim znamenjima otkrije pravce svojih težnji, onda će poći putem kojim smo U mi sami išli u svome odrastanju, razrešavajući svije praktične životne probleme nadahnuti njima. Koliko smo mi, roditelji sami produhovljeni kulturom u kojoj smo odrastali, ima šanse i to naše dete, da pođe tim putem. Ukoliko smo sami zastali na nivou nekih globalnih emocionalnih reagovanja, neizdifernciranih težnji i stavova, ima šansu da i naše dete "zaglavi" shodno tom trenutku našer razvoja.
Od ponašanja nas roditelja i odraslijih osoba u okruženju zavisi da li će naše dete od gumenih pušaka i tenkova graditi ograde između kojih će da "hrani" ili "leči" Jelene, zečeve ili šimpanze, kako je i to, istini za volju, moglo da vidi na TV programima, ili će sa tim stvarima jurišati da ubija susede.
Odlomak iz knjige "Gordijev čvor mladosti" Svetomira Bojanina.
Iskusni psiholog i psihijatar, Svetomir Bojanin je čitav niz decenija posvećen istraživanju psihičkih aspekta života mlade populacije. Njegova fokusiranost na probleme u duhovnom sazrevanju mladih rezultirala je velikim brojem istraživanja i studija. Naročitu pažnju autor je posvetio razdobljima rasta, puberteta i adolescencije, ali i bitnim formativnim periodima mentalnog i duhovnog zrenja. Deo knjige je posvećen poremećajima pažnje i ličnosti, upravo u onom vremenu koje je od suštinske važnosti za učenje, razvoj interesa i definitivno oblikovanje ličnosti mladih ljudi.
Knjiga "Gordijev čvor mladosti" može se kupiti u knjižarama "Riznica" (Zemun, Njegoševa 7) i "Plavi krug" (Beograd, Majke Jevrosime 2a).
Izvor: detinjarije.com
