Da li kćerke treba vaspitavati da budu "dobre devojčice"?

Najgora stvar koju roditelji mogu učiniti svojoj ćerki jeste da je odgajaju kao "dobru devojčicu".

foto: pixabay.com foto: pixabay.com

I tu nije reč o pristojnom ponašanju, lepim panirima ili odgovornosti. „Dobrota“ je često navika vođenja tuđim procenama i mišljenjima, strah od uvrede bilo koga, želja da se u svakoj situaciji vidi najbolje. Biti dobar - prijatan, uviđavan - težak je teret kojeg se mnogi ne mogu osloboditi celog svog života.

Dobre devojčice svi vole. Vaspitači u vrtićima, roditelji, nastavnici u osnovnoj školi. Kažete dobroj devojčici da do pojede do kraja svoju supu - pojede je, gušeći se, kako ne bi uznemirila odrasle. A onda, u odraslom dobu, ne razumeju zašto imaju višak kilograma i naviku da jedu više nego što je telu potrebno. Ona ne čuje svoje telo, nije navikla. Ne zna da ga čuje, ona čuje samo druge. Navikla je da čuje od drugog da gledam li je sita ili još nije.

Dobra devojčica se ne svađa sa odraslima. Sa njima ne govori grubo, pa čak ni ne govori ravnopravno: samo se smeška, slaže, pokorava. A kada dođe do 14 do 15 godina, neki odrasli muškarac počne da se privija uz nju sa sladostrasnim osmehom, ona i dalje ćuti - ona ​​nema veštinu da kaže Ne. Ona trpi u užasu, i izdržaće tamo gde samo treba čvrsto i glasno da kaže: skloni se!

Dobra devojčica ima samo petice. Četvorke su za nju tragedija. Tokom godina studija toliko se navikne da se fokusira na procene drugih da nastavlja da živi uobičajeno u nervoznom iščekivanju: kako me ocenjuju? Šta kažu o meni? Da li misle da sam dobra? Devojčica želi da dobije peticu od celog sveta, kao u školi. Ali svet odraslih je drugačije uređen, škrt je na pohvalama i velikodušan na uvredama i ranama. Devojčica pati i pije sedative, ako ne i nešto jače.

 

Dobra devojčica pokušava da bude prijatna drugima, najfinija, meka kao pamuk. Ugađa, brine, žrtvuje se. Ali ove žrtve ne samo što se ne cene, već se smatraju i znakom slabosti. I koriste se bez oklevanja i bez ograničenja.

Puno dobrih devojčica, vaspitanih u idealima žrtvovanja, nađe muževe besposličare, parazite koji ih i varaju. A oni, bez oklevanja iskorišćavaju svoje žene, pa čak ih i tuku.

Dobra devojčica je naučena da izdrži. Da ne odvraća pažnju drugima od njihovih važnih poslova "svojim sitnicama". Poslušno čeka da joj se posveti pažnja. Toliko se navikne da izdrži da joj to postane druga priroda, način života - pronalazi patnju čak i tamo gde je nema. Dobra devojčica godinama ne kupuje ništa sebi, čak i ono što joj je neophodno. Ona je navikla na patnju kao na nužnost.

Imati dobru decu veoma je lepo za odrasle. Dobra deca su poput cveća u saksijama, postavljenih na prozorske daske, ugodna za oko. Ali za život, biti „dobar“ je, nažalost, vrlo loše. Tada se dugo i uz veliki napor morate oslobađati ovakve „dobrote“.

Dakle, bolje je da devojčica ne bude toliko pokorna i poslušna - biće hrabra, sposobna da se zauzme za sebe, znaće svoje želje, potrebe i granice. Neka se navikne da procenjuju samu sebe, a ne da se ogleda u očima drugih.

Neka ne budu toliko dobra. Neka bude srećna...

Stil.kurir.rs