Šta se dešava u duši kada iz bilo kojih razloga odbacujemo oca ili majku? Kada majci ili ocu nešto zameramo, kada smo ljuti na njih? Na koga smo zapravo ljuti?
Ljuti smo na same sebe. Hteli mi to ili ne, i ono što nam se u ocu ili majci najmanje sviđa – boravi u nama. I što se više trudili da te nemile osobine i obrasce ponašanja potisnemo i odbacimo, oni sve više i snažnije izbijaju na površinu u nama samima. Dakle, ljuti smo na onaj deo oca ili majke koji nam se ne sviđa u nama samima. Odbacujući njih – odbacujemo sebe. I tako se u našoj duši s vremenom stvaraju „slepe mrlje“ koje ne volimo, koje odbacujemo, s kojima ni slučajno ne želimo da se suočimo i iz dana u dan sebe sve manje volimo, tragajući za idealnim par-tnerom u nadi da će nas on zavoleti bezuslovno – a sami sebe ne volimo. Apsurdno, zar ne? U stvari, ponašamo se kao malo dete i od partnera očekujemo da nas voli na isti način kako nas je volela mama – bezuslovno.
“Hteli mi to ili ne, i ono što nam se u ocu ili majci najmanje sviđa – boravi u nama. I što se više trudili da te nemile osobine i obrasce ponašanja potisnemo i odbacimo, oni sve više i snažnije izbijaju na površinu u nama samima.”
Ovde smo sad na delu videli koji je to prvi korak koji moramo da napravimo da bismo bili spremni za ljubav, za ljubav koja ima budućnost. Dakle, reći majci i ocu: „Volim te. Volim te upravo takvu kakva jesi, upravo takvog kakav jesi“, u stvari, reći samom sebi: „VOLIM TE (VOLIM SEBE)!“
I onda se osećamo potpuno. Osećamo se spremnim za sledeći korak.
Kada žena zavoli muškarca i muškarac zavoli ženu, koga oni zapravo vole? Da li žena pritom dobija samo voljenog muškarca? Njega voli, a uz njega na poklon dobija njegove roditelje. I ne samo njih, nego i sve njegove pretke, ceo njegov porodični sistem. I muškarac isto tako. Voli nju, a uz nju na poklon dobija njene roditelje. I ne samo njih, nego i sve njene pretke, ceo njen porodični sistem. Sama pomisao na to u mnogima izaziva nelagodnost, zamislite samo: tast i tašta na poklon, odnosno svekar i svekrva! Zar to nije zadivljujuće? Šta se u stvari dešava? Šta je čarobno u toj ljubavi? Ono što u radu vrlo često izlazi na videlo jeste da oba sistema imaju sličnosti…
Na primer: ćerka oca koji je voleo da pije, možda bio alkoholičar, pa je ona, može biti, zbog toga stekla odbojnost prema alkoholu ili se zarekla da nikada neće okusiti alkohol, u svojim partnerskim odnosima stalno ili uglavnom nalazi muškarce alkoholičare. Vrlo često. Zašto se to dešava? Iz duboke nesvesne lojalnosti prema ocu alkoholičaru koga je svesno odbacila. I vrlo često je, naravno, puna negativnih emocija i reči prema svima njima. A muškarac alkoholičar u stvari je „ogledalo“ onog dela njene vlastite duše kojem se ne priznaje pravo na postojanje, to je otac alkoholičar koji boravi u njoj. I da ona sama ne bi bila alkoholičarka, nalazi muškarca alkoholičara koji to radi umesto nje – iz velike ljubavi, kao što to rade deca. I kada zaljubljenost prestane, njoj to počinje da smeta. U stvari, smeta joj taj deo nje same koji je – kada je projekcija prestala – počela da prepoznaje u voljenom muškarcu, a zbog prevelike blizine nije u stanju da ga otkrije i vidi u sebi. To je dinamika tog sistema. U takvim situacijama najčešće počinjemo sve više da kritikujemo partnera i s njim se svađamo.
Nedavno sam imao klijentkinju koja je, oduševljena onim što se njoj desilo, preporučila ćerki da dođe na seminar. Ćerka je došla i uradili smo rad, zadivljujući rad. Njeni roditelji su razvedeni. Kada je otac saznao da je po majčinoj preporuci bila na seminaru, napisao je ćerki pismo u kojem je pisalo: „Ona tvoja majka je veštica…“
“Šta se dešava u duši deteta? Kada otac kaže: „Tvoja majka veštica“, detetova duša oseća da nema pravo da bude kao majka. Da joj se oduzima pravo postojanja tog njenog dela.”
Šta se dešava u duši deteta? Kada otac kaže: „Tvoja majka veštica“, detetova duša oseća da nema pravo da bude kao majka. Da joj se oduzima pravo postojanja tog njenog dela. Ili, obrnuto, kada majka kaže detetu: „Isti si kao tvoj otac alkoholičar“, ili: „Budi sve, samo ne alkoholičar kao tvoj otac“, detetova duša oseća da nema pravo da bude kao otac. Da joj se oduzima pravo postojanja tog njenog dela.
Vrlo česta je pojava da se kritikuje partner i u njemu sve ono što je negativno. Pritom se gubi iz vida ono što je bitno. Spajanjem dvaju sličnih sistema oba sistema dobijaju novu priliku da jedan uz pomoć drugog doprinesu prevazilaženju sopstvenih energetskih čvorova i tamnih mrlja, doprinesu sopstvenom napretku i râstu, upravo na osnovu međusobnih različitosti. Umesto toga, pokušavamo da oblikujemo partnera i uniformišemo ga po sopstvenom modelu i kalupu.
Šta se dešava u duši kad se kaže: „Ja te volim, ali ona tvoja majka… ili onaj tvoj otac…“? Poslovična je netrpeljivost, čak i mržnja između „sve-krive“ svekrve i snaje, i tašte („taštine“) i zeta. Drugim rečima, to znači: „U stvari te i ne volim, u najboljem slučaju, volim sliku o tebi koju sam sebi naslikao u svom nesvesnom. I onda pokušavam da te doteram da budeš takav, odnosno takva, da budeš što je moguće bliže slici koju imam o tebi.“ To je kao projekcija, zar ne? I koliko dugo, koliko dobro radi jedan projektor? Dok se ne izvuče utikač. A kada nestane struje, projekcija nestaje i onda se iznenadimo – s kime sam to bila ili bio tolike godine?! Odjednom više ne mogu da prepoznaju jedno drug.
Ako ne volim tvoga oca i tvoju majku, znači da zapravo ne volim ni tebe. Ako imaš otpor prema mojoj majci ili mome ocu, on će se pretvoriti u prepreku na putu ka ostvarenju naše ljubavi. Iz velike ljubavi partneri su spremni da se udruže i zajedno se uzdignu protiv svojih roditelja, prekinu kontakt s njima. To je, nakratko, ponekad i neizbežno da bi prevazišli i prerasli okvire i granice svoje porodične savesti. Često se na zeta ili snaju gleda kao na izvor opasnosti, zato se roditelji ponekad protive i ne mogu da prihvate partnera svoga deteta, što je sasvim normalna dinamika porodične savesti. Da bi se prevazišle granice porodične savesti, neophodno je odvojiti se nakratko od roditelja i otvoriti se ljubavi s voljenom osobom. To ne znači prekinuti nîti veze s roditeljima, one se nikad ne mogu prekinuti. U tim trenucima veoma je bitno s ljubavlju gledati na njene/njegove roditelje i reći voljenoj osobi: „Volim te. Volim tvoga oca u tebi, takvog kakav jeste, i volim tvoju majku u tebi, takvu kakva jeste.“ Nije dovoljno samo poštovati oca i majku voljene osobe, treba sebe dovesti dotle da ih volimo. Onda zaista volite partnera. Onda muškarac zaista voli ženu i žena voli muškarca. Savremenim brzim načinom života, u jeku globalizacije, na vlastitoj koži sve više doživljavamo otuđenje i odvajanje od sopstvene prirode.
“Nije dovoljno samo poštovati oca i majku voljene osobe, treba sebe dovesti dotle da ih volimo. Onda zaista volite partnera.”
Ono što su naši preci do pre nekoliko generacija mogli da nauče jedni od drugih, mlađi od starijih, u velikoj porodici u kojoj je zajedno živelo nekoliko naraštaja, te osnovne dinamike života postale su sve manje dostupne – i gotovo nedokučive – jer savremeni način življenja gotovo da je sasvim uništio porodicu, taj osnovni izvor snage i ljubavi svakog od nas. I kada tako odrastemo, propustivši te osnovne lekcije života, kao da smo bačeni u hladnu vodu i već primorani da nekako plivamo da bismo preživeli.
Nenaučeni da primamo ljubav, dajemo je punim srcem i pokušavamo da ono što nismo naučili u osnovnoj školi – nadoknadimo na fakultetu. U malopređašnjem primeru vrlo slikovito smo videli koliko je neophodno proći kroz procese ne preskačući stepenike, ići bez žurbe, korak po korak. Koliko je neophodno na pravom mestu, u primarnoj porodici, naučiti verovati u ljubav, bez straha otvoriti oči i naučiti primiti, uzeti ljubav.
Ljubav se uzima da bi kasnije mogla da se daje. A šta se pretežno radi u periodu zaljubljenosti? Ljubav se samo daje. Samo se daje. Nema uzimanja jer, kada su oči zatvorene, kada se voli slepo, ne može se uzimati – nego se samo daje. Nema komunikacije, nema razmene, znači, ljubav ne može da raste jer nema uzvraćanja… I jedno i drugo su zaljubljeni i daju ljubav, ali ta ljubav koju daju ne dolazi na mesto kojem je daju, ona odlazi uprazno. Jer daje se slepo, zatvorenih očiju. Daje se dok se ne istroši. Zašto? Iz straha.
Iskonski je strah malog deteta koji mu ne dozvoljava da otvori oči, iskonski strah da će, ako otvori oči, izgubiti pravo na pripadnost sistemu, da će izgubiti pravo na ljubav, da, ako pogleda, neće biti voljeno. I onda voli slepo, voli snažno – ali slepo. Ta slepa ljubav dovodi do poremećajâ u poretku koji se ispoljavaju na različite načine i mogu da dovedu i do teških bolesti, ponekad i smrti. Dete je u stanju da žrtvuje sopstveni život misleći da će tako pomoći majci ili ocu. Podmeće leđa, meša se u ono što niti je njegovo niti priliči detetu. Umesto da primi ljubav od roditelja, dete slepo daje ljubav roditelju. Poremećeni poredak prelazi s vremenom u naviku, razlozi za nesklad traže se napolju, tamo gde se teško mogu naći. U ljubavi prema partneru očekuje se ispunjenje ljubavi koja je nedostajala u primarnoj porodici, vrzino kolo nastavlja se slepom ljubavlju prema voljenoj osobi…
“U ljubavi prema partneru očekuje se ispunjenje ljubavi koja je nedostajala u primarnoj porodici, vrzino kolo nastavlja se slepom ljubavlju prema voljenoj osobi…”
Tek kada naučimo da otvorenim očima primamo i dajemo ljubav, spremni smo za sledeći korak, spremni smo da primamo i dajemo ljubav – ne više kao deca, na nivou slepog jednosmernog davanja, nego kao odrasli, bez straha. Da bismo voleli i bili voljeni i spoznati i shvaćeni kao odrasli, moramo da platimo cenu. Cena koja se za to plaća jeste cena detinjstva.
Kako se ljubav prima uči se u odnosu prema roditeljima, da bi to umeće kasnije moglo da se primeni u partnerskom odnosu – prema muškarcu ili ženi. To je ljubav koja vidi. U prethodnom primeru videli smo kako se može dospeti do nje. To je ljubav kada se otvorenim očima pogledaju majka i otac, a onda se, na primer, uzima ljubav od majke. Prvo se uzima. Kada smo tu osnovnu lekciju naučili u primarnoj porodici, onda i od voljene osobe možemo kasnije bez straha da primimo ljubav i damo joj ljubav. Onda ljubav više nije jednostrana i jednosmerna, nego teče u oba smera… i raste. To je ljubav koja vidi, ljubav koja ima budućnost.
Ljubav, poravnanje, osveta
O toj razmeni stara se čulo potrebe za poravnanjem. Veza između zrelih osoba uspeva samo kada postoji zdrava potreba za poravnanjem povezana s ljubavlju. Oboje zajedno intenziviraju razmenu. Isto načelo takođe važi i u negativnom smislu.
Kada mi neko nečim naudi, u dubini duše osećam potrebu da mu takođe nečim naudim. To jepotreba za osvetom. Ako ona uspe, ponovo je uspostavljena ravnoteža. Ako mi neko nečim naudi i ja mu jednostavno oprostim, time sebe dovodim u nadmoćniji položaj i onaj drugi, osim što se još više ljuti na mene, više ništa ne može da učini da bi ponovo uspostavio ravnotežu.
“Ako mi neko nečim naudi i ja mu jednostavno oprostim, time sebe dovodim u nadmoćniji položaj i onaj drugi, osim što se još više ljuti na mene, više ništa ne može da učini da bi ponovo uspostavio ravnotežu.”
Ako se potreba za poravnanjem u negativnom smislu ne poštuje iz ideoloških ili verskih razloga, to ima strašne posledice. To je ogrešenje o potrebu za poravnanjem. Ako od drugoga zahtevam nešto kao nadoknadu za ono što mi je učinio, veza može biti ponovo dovedena u red. Moram, dakle, ili da mu uradim nešto rđavo, ili da od njega zahtevam nešto što ne može da ispuni tako lako. Ako veza treba da se održi, zlo koje se uzvraća mora biti nešto milo-stivije od onog koje je meni pričinjeno. Kada je u pitanju ljubav, onda dobro uzvraćam tako što dajem malo višeonog dobrog, a loše tako što uzvraćam malo manje lošeg.
Odlomak iz knjige “Kultura konflikta” Vlade Ilića (Laguna, 2014.)
Izvor: detinjarije.com
