U Japanu, mala deca sama se voze metroom i švrćkaju se naokolo, zahvaljujući velikom stepenu poverenja koje vlada u društvu.
Šestogodišnjake i sedmogodišnjake sa rančićima možete sresti svuda, same ili u grupama, na putu do škole ili do kuće.
Popularna televizijska emisija “Moj prvi izlazak” čak snima dvogodišnjake ili trogodišnjake kako sami idu da obave kupovinu u bakalnici ili pekari. Emisija se prikazuje već više od 25 godina.
Roditelji dvanaestogodišnjeg Kaita, koji od devete godine sam putuje metroom, kažu da su ga pustili da ide sam jer je to bezbedan način vožnje, a on pametan dečak. Sami su još ranije kao deca počeli da koriste voz, a tada, za razliku od njega, nisu imali ni mobilne telefone.
Kulturni antropolog Dvejn Dikson smatra da je ključ za rano osamostaljivanje – grupno poverenje koje vlada u japanskom društvu. “Japanska deca rano nauče da svaki član društva može biti zamoljen da priskoči drugima u pomoć,” piše on.
Ova osobina se razvija u školama, gde deca na smenu čiste i služe jedni drugima ručak, umesto da to za njih čine servirke ili čistači. “Tako se teret rada raspoređuje na ramena svih, pa svako nauči kako se, na primer, peru klozeti,” kaže Dikson.
Budući da čiste sama za sobom, deca usvajaju osećaj odgovornosti prema zajedničkim prostorima, i ova etika kasnije čini da osećaju odgovornost i na ulici ili u metrou, pa svako dete može da računa pomoć.
Japan ne samo da ima veoma nisku stopu kriminala, nego i ulice na kojima caruju pešaci, a dečica koja slobodno šetaju po gradovima dodatno ulivaju osećaj bezbednosti. Time što puštaju svoju decu samu, roditelji pokazuju da veruju ne samo njima već i čitavom društvu.
Priredila: Jovana Papan
Izvor: The Atlantic / Detinjarije
