Print this page

Montesori: Detetu je potrebno da živi prirodno, a ne samo da stiče znanja o prirodi

Rado smo se odrekli naše slobode i završili tako što smo zavoleli naš zatvor, a to smo preneli i na decu. Malo-pomalo počeli smo da prirodu svodimo na gajenje cveća ili brigu o domaćim životinjama koje nam daju hranu, pomažu u radu ili odbrani.

0 comment

U svom klasičnom delu, Des premiers developpements du jeune sauvage d l’Aveyron (Rani razvoj mladog divljaka iz Averona) Itar detaljno opisuje izuzetnu obrazovnu dramu sa ciljem da rastera mentalnu tamu ovog dečaka i spase ga  divljaštva.

Divljak iz Averona bio je napušteno dete koje je odraslo u prirodi. U šumi su ga ranili razbojnici koji su mislili da su ga ubili. Pošto je prirodnim putem izlečeno, živelo je godinama golo i slobodno u šumi, sve dok ga nisu pronašli lovci i odveli u civilizaciju, u Pariz. Ožiljci na njegovom malom telu svedočili su o susretima sa divljim životinjama i padovima sa visine.

Dete je pronađeno nemo i takvo je i ostalo. Pinel je njegov mentalitet dijagnosticirao kao vrlo nizak nivo inteligencije, pa je smatrano da nije sposoban za intelektualno obrazovanje.

Ipak, naučno obrazovanje svoje prve korake duguje ovom dečaku. Itar, koji se interesovao za filozofiju i kao lekar specijalizovao za gluvoneme, preuzeo je njegovo obrazovanje, koristeći sredstva koja su se već pokazala delimično uspešnim u vraćanju sluha skoro gluvim osobama. Smatrao je da su njegove teškoće rezultat nedostatka obrazovanja, a ne funkcionalnih nedostataka. Bio je pristalica Helvecijusovog principa po kome „čovek nije ništa bez delovanja čovekovog rada” i verovao da je obrazovanje svemoguće. Bio je protiv principa koje je objavio Ruso pre francuske revolucije: „Tout est bien sortant des mains de l’auteur des choses, tout degeneredans les mains de l’homme,” drugim rečima, obrazovanje je štetno i škodi čoveku.

Itarov prvi zaključak bio je da je mali divljak eksperimentalno kroz svoje postupke dokazao Helvecijusovu tvrdnju. Kada se, međutim, uz Pinelovu pomoć uverio da se bavi detetom niske inteligencije, njegove filozofske teorije ustupile su mesto zadivljujućim pokušajima obrazovanja kroz praktične eksperimente.

Itar je podelio obrazovanje dečaka na dve faze. U prvoj je pokušao da ga uključi u svakodnevni društveni život. U drugoj je pokušao da ga obrazuje. Dečak je do tada živeo u strašnoj napuštenosti, u čemu je našao sreću. Priroda ga je u tolikoj meri apsorbovala da je skoro postao njen sastavni deo. Uživao je u kiši, snegu, grmljavini i beskrajnim vidicima, jer je to bilo ono što je poznavao, njegovi prijatelji i ljubav. Društveni život znači odricanje od svega toga, ali sa sobom nosi tekovine koje olakšavaju ljudski razvoj.

U svojoj knjizi Itar je dao živopisan opis svojih napora da ovo dete dovede do civilizovanog stanja. To znači da su detetove potrebe, zato što je ono bilo okruženo brižljivom negom, umnožene. Itar je bio strpljiv radnik i žarki posmatrač spontanih postupaka svog učenika. Njegov predani rad i odricanje, koji se mogu videti iz sledećeg opisa, mogu poslužiti kao inspiracija učiteljima koji se pripremaju za korišćenje eksperimentalnih metoda u podučavanju:

„Kada je, na primer, posmatran u njegovoj sobi, moglo se videti kako se ljulja napred-nazad sa beskrajnom monotonijom, očiju stalno uperenih ka prozoru, netremice gledajući  prazan prostor. Ako bi se iznenada podigao nalet vetra, ili bi se sunce probilo kroz oblake i osvetlilo nebo, dečak bi prsnuo u smeh kao da je prožet radošću. Ponekad bi ovi periodi radosti ustupali mesto vrsti bezumnog besa. Mlatarao bi rukama, trljao zatvorene oči rukama, škrgutao zubima i pretio svakome ko bi se našao u blizini.

Jednog jutra je sneg gusto padao. Bio je još u krevetu, ali kada se probudio kriknuo je od radosti, skočio iz kreveta, otrčao do prozora, pa do vrata. Nestrpljivo je išao od jednih do drugih vrata i konačno nag jurnuo u baštu. Tamo je prodornim kricima, dajući oduška svojoj radosti, požurio, kotrljao se po snegu, skupljao ga rukama i jeo sa neverovatnom žudnjom.

Ali nije se uvek tako živo i burno ponašao pred velikim prirodnim prizorima. Ponekad je izgledalo da oseća vrstu mirnog žaljenja i melanholije. Kada je, na primer, vreme bilo loše i svi otišli iz bašte, mali divljak iz Averona bi baš tada išao napolje. Nekoliko puta bi obišao oko bašte i seo na ivicu fontane.

Satima sam ga sa velikim zadovoljstvom posmatrao u tom položaju, primećujući kako njegovo lice, bez izraza i izobličeno u grimasu, polako dobija izraz tuge i melanholije i kako mu oči nepomično gledaju površinu vode u koju bi s vremena na vreme bacio poneki uveli list.

Kada bi u prelepoj večeri bio pun mesec i srebrni zrak ušao u njegovu sobu, skoro bi se uvek probudio i otišao do prozora. Ostao bi tu tokom najvećeg dela noći, nepokretan, ispružene glave, sa očima uperenim u predeo obasjan mesecom, u nekoj vrsti prijatnog razmišljanja, čiji su tišina i mir bili samo prekinuti dugim periodima uzdaha uznemirenosti.”

U drugim delovima ove knjige, Itar iznosi kako dečak nije mogao da normalno hoda, već bi samo trčao; i kaže nam kako je trčao za njim kada bi ga poveo u šetnju ulicama Pariza umesto da ga zaustavi.

Itarov tretman nam pruža kombinaciju dragocenih obrazovnih principa koji se mogu uopštiti i primeniti na celo obrazovanje. Posebno se može izdvojiti postepen i pažljiv način na koji je dečaka uveo u društveni život, način na koji se prvo prilagodio svom učeniku umesto da čeka da se učenik prilagodi njemu, i kako je novi život načinio tako privlačnim da je osvojio dečaka svojim šarmom umesto da se grubo nametne detetu čime bi izazvao bol i potištenost.

Ne verujem da postoji bilo koje delo koje nam nudi tako rečit kontrast između prirodnog i društvenog života, koje nam tako jasno pokazuje kako je ovaj poslednji sastavljen od odricanja i ograničenja. Dovoljno je pomisliti kako je trčanje svedeno na ritmički hod, i kako je prodorni krik stišan na modulacije običnog govora.

Danas međutim, u uslovima modernog društva, deca žive daleko od prirode i imaju malo mogućnosti da dođu u prisan kontakt sa njom, ili da imaju bilo kakvo direktno iskustvo.

Dugo vremena se mislilo da priroda ima samo moralni uticaj na obrazovanje deteta. Napori su načinjeni da se razviju posebna osećanja prema čudima prirode, cveću, biljkama, životinjama, predelima, vetru i svetlosti.

Kasnije je pokušano da se dete zainteresuje za prirodu davanjem malih delova zemlje za obrađivanje. Ali je koncept života u prirodi još relativno nov u dečjem obrazovanju. U stvari, detetu je potrebno da živi prirodno, a ne samo da stiče znanja o prirodi. Najvažnija stvar koju treba raditi je osloboditi dete, ukoliko je moguće, vezâ koje ga drže izolovanog u veštačkom životu u gradu. Danas dečja higijena doprinosi fizičkom obrazovanju dece vodeći ih napolje u parkove i izlažući ih suncu i vodi na plaži. Bojažljivi pokušaji oslobađanja dece od tereta gradskog života mogu se naći u dozvoljavanju deci da nose tanju i jednostavniju odeću, da hodaju u sandalama ili bosa. Iskustvo je pokazalo da je jedini način da se deca izleče od tuberkuloze i rahitisa u modernim sanatorijumima gde su izložena prirodi, spavaju napolju i žive na suncu. Kada o tome razmislimo, jasno je da zdrava i jaka deca ne samo da treba i da mogu da izdrže izlaganje prirodi, već od toga imaju velike koristi.

Međutim, i dalje ima previše predrasuda. Rado smo se odrekli naše slobode i završili tako što smo zavoleli naš zatvor, a to smo preneli i na decu. Malo-pomalo počeli smo da prirodu svodimo na gajenje cveća ili brigu o domaćim životinjama koje nam daju hranu, pomažu u radu ili odbrani. Zbog toga su nam se duše suzile i ispunile se kontradikcijama. Čak smo u stanju da pobrkamo zadovoljstvo gledanja životinje sa onim kada smo pored sirote životinje koja će umreti jer nam je potrebna za hranu; ili se divimo lepoti pesme ptica zarobljenih u malim kavezima sa vrstom maglovite ljubavi prema prirodi. Čak mislimo da poslužavnik sa morskim peskom može biti detetu od velike pomoći. Obala se često smatra obrazovnim mestom jer je na njoj pesak kao onaj u detetovoj kutiji. Tako se, u konfuziji našeg zatočeništva, dolazi do apsurdnih zaključaka.

U stvari, većina ljudi se plaši prirode. Plaše se vazduha i sunca kao da su im smrtni neprijatelji. Plaše se noćne rose kao da je zmija sakrivena u travi. Plaše se kiše kao da je vatra. Civilizovan čovek je vrsta zadovoljnog zatvorenika, pa ako se opomene da treba da zbog svog zdravlja uživa u prirodi, to radi tako plašljivo i očiju uvek na oprezu. Spavanje napolju, izlaganje vetrovima i kišama, skrivanje od sunca i kupanje u vodi su stvari o kojima se može pričati, a da se retko upražnjavaju.

Ko ne juri da zatvori vrata zbog straha od promaje? I ko ne zatvara prozore pre spavanja, posebno ako je zima ili pada kiša? Skoro svi veruju da je opasan i čak herojski poduhvat ići u duge šetnje po kiši ili suncu i osloniti se samo na skloništa koja priroda obezbeđuje. Treba se navići na takve napore, a niko se ne pomera. Ali kako se navići na takve aktivnosti? Možda malu decu treba na to navikavati. Ali ne, ona su najzaštićenija. Čak i Englezi, sa njihovim entuzijazmom za sportove, ne žele da im se deca zamaraju prirodom. Čak i kada su velika, dadilja ih u kolicima vodi na neko senovito mesto kada je lepo vreme, a neće ih pustiti da odu daleko ili se ponašaju kako žele. Tamo gde se ljudi bave sportom, to postaju prave borbe među najsnažnijim i najhrabrijim mladima, istim onim koji se pozivaju u rat da se bore protiv neprijatelja.

Prerano bi bilo da kažemo: pustite decu da budu slobodna; ohrabrite ih; pustite ih da trče napolju kada pada kiša; pusite ih da skinu cipele kada naiđu na baru; pustite ih da trče po travi i po njoj gaze bosim nogama; pustite ih da se mirno odmaraju kada ih drvo pozove da spavaju u njegovoj senci; pustite ih da viču i smeju se kada ih ujutru probudi sunce kao što budi svako živo biće koje dan provodi hodajući i spavajući.

Umesto toga, pitamo se zabrinuto kako da uspavamo dete kada ga sunce ujutru probudi, i kako ga možemo naučiti da ne skida cipele ili luta po livadama. Kada se zbog ovih ograničenja dete odrodi i umori od svog zatvora, ubija insekte ili male bezopasne životinje, smatramo daje to prirodno i ne primećujemo da se njegova duša otuđila od prirode. Mi jednostavno tražimo od svoje dece da se prilagode svom zatvoru ne stvarajući nam probleme.

Snaga čak i najmanjeg deteta je veća nego što možemo da zamislimo, ali je potrebna sloboda da bi se pojavila.

U gradu će dete reći da je umorno posle kratke šetnje, pa verujemo da nema snage. Ali njegova lenjost veštački dolazi iz njegove sredine, iz dosade, zbog neobične odeće, bola koji male noge trpe u veštačkim cipelama dok stupa po golom kamenu gradskih ulica, i od primera onih koji hodaju oko njega nemi, ravnodušni i bez osmeha. Ne znače mu ništa klub u koji se može učlaniti niti atraktivna odeća kojoj bi se moglo diviti. On je na lancu. Obuzima ga lenjost i hteo bi da ga voze.

Ali kada dođu u kontakt sa prirodom, deca otkrivaju svoju snagu. Ako su zdrava deca, čak i mlađa od dve godine, jake konstitucije i dobro hranjena, mogu hodati kilometrima. Njihove neumorne male noge će se peti dugim strmim usponima po suncu. Sećam se da je dete od oko šest godina jednom nestalo na nekoliko sati. Ono se penjalo uz brdo, misleći da će sa vrha moći da vidi šta je sa druge strane. Nije bilo umorno, već razočarano, jer što nije našlo ono što je tražilo. Jednom sam poznavala par sa detetom od skoro dve godine. Želeći da odu na udaljenu plažu pokušali su da se smenjuju noseći ga u rukama, ali je to bilo previše zamorno. Dete je, međutim, sa entuzijazmom htelo samo da hoda i to svaki dan. Umesto da ga nose, roditelji su se žrtvovali tako što su sporije hodali i zaustavljali se svaki put kada je dete stalo da ubere cvetić ili gleda malog magarca koji je pasao na livadi i selo, zamišljeno i ozbiljno, na trenutak pored ovog stvorenja. Umesto da nose dete, ovi roditelji su rešili problem prateći ga. Samo pesnici i mala deca mogu da osete oduševljenje zbog rečice koja teče preko šljunka. Dete će se na takav prizor smejati radosno i želeti da zastane i miluje svojim rukama.

Predložila bih da u svoje ruke uzmete dete koje još ne hoda. Sa puta sa koga se može videti veliki i lep prostor, držite ga tako da je leđima okrenuto pogledu. Stanite sa njim! Ono će se okrenuti i uživati u lepoti scene čak iako ne može da stoji uspravno na nogama a njegov jezik vas još ne može zamoliti da stanete.

Da li ste ikada videli decu kako ozbiljno i tužno stoje nad telom male ptice ispale iz gnezda, ili trče tamo-amo pitajući i izveštavajući šta se desilo sa velikom zabrinutošću? To su deca koja se mogu uskoro toliko promeniti da će krasti jaja iz ptičjih gnezda.

Kao i u svemu drugom, osećaj prema prirodi raste sa vežbom. On se ne prenosi opširnim opisima ravnodušnom detetu koje se dosađuje zatvoreno među zidovima sobe, koje je naviklo da vidi i čuje da je okrutnost prema životinjama samo deo života. Iskustvo je to koje ima najveći uticaj. Smrt prve golubice koju je namerno ubio član porodice baca tamnu mrlju na srce skoro svakog deteta. Mi moramo lečiti te rane, duhovne bolesti koje su već pogodile ovu divnu decu koja su žrtve veštačke sredine u kojoj žive.

Odomak iz knjige Otkriće detata, Marije Montesori

Izvor: Moj pedijatar

Izdavač: ProPolis Books

Pin It