- Au, jekne socijalna radnica. Nisu valjda svi vaši?!
- Ma, jesu - odgovori mama tonom koji je odavao kako je već bezbroj puta odgovarala na to pitanje.
- Dobro onda. Moram i vas i njih upisati u knjigu. Recite mi njihova imena.
- Ovo je moj najstariji sin; zove se Saša - krene žena nabrajati. A
ovo je najstarija ćerka, Saša.
Sledeća se ćerka zove Saša, a onda serodio sin, Saša.
- Zar se i svi ostali zovu Saša? - upita, sve ne verujući, socijalna radnica.
- Pa, da; zapravo je to vrlo praktično. Na primer, kad ih zovem na
ručak, samo viknem Saša i svi dotrče. Kad želim zaustaviti nekog ko
izleće na ulicu, viknem Saša i ko god da je, odmah stane. To mi je
valjda bila najpametnija odluka - sve ih isto nazvati.
Socijalna radnica malo razmisli o tim argumentima, a onda oprezno upita:
- To razumem, ali šta ako hoćete da dođe samo jedno, određeno, dete a ne cela gomila njih?
- A, onda ih zovem po ... prezimenu !