Jedan bračni par slavi 50 godina braka....

Zabavljaju se još od srednje škole, onda su se venčali i kad su oboje otišli u penziju, vratili su se u kraj u kom su odrasli.

Jednog dana, nežno su se držali za ruke i tako prošetali do škole u koju su nekad zajedno išli.

Vrata su bila otključana pa su tiho ušli, našli svoju bivšu učionicu pa čak i staru klupu u kojoj su sedeli i gde je Marko nožićem urezao srce i natpis “Zlato, volim te”.

Kad su se vraćali putem kući, iz blindiranog kamiona ispadne velika torba sa novcem i padne im pred noge.

Oni u kamionu nisu ništa primetili, kamion je odjurio dalje, a Marko i Zlata, potpuno zbunjeni, odneli su torbu kući. Otvorili su je i izbrojali novac. Bilo je nešto manje od pola miliona evra.

- To treba vratiti....! - reče Marko.

- Mi nismo to ukrali, nego smo našli.

Ko nađe – njegovo je. - odvrati Zlata i odnese torbu na tavan.

Sutradan su im na vrata pokucala dva policajca koji su češljali kvart u potrazi za informacijama o nestalom novcu…

“Dobar dan. Oprostite, da li je neko od vas možda video nešto da je ispalo iz jednog blindiranog kamiona?”

Zlata reče: “Ne, mi nismo videli ništa”.

“Laže, sakrila je na tavan”- kaže Marko…

“Ma, ne slušajte ga, otkako je u penziji, postao je potpuno senilan...!” - objasni im Zlata.

Policajci su ipak počeli ispitivati Marka. Jedan policajac uzme u ruku blok i olovku i kaže mu:

“Hajde nam lepo ispričajte celu priču od početka i polako...!”

Marko počne: “KAD SMO SE ZLATA I JA JUČE VRAĆALI IZ ŠKOLE....…”

Policajci su se samo pogledali, jedan prevrne očima i kaže:

“HAJ'MO MI ODAVDE….!”