Prilikom renoviranja jedne japanske drvene kuće, jedan građevinski radnik popravljao je jedan oronuli zid.

Kuće u Japanu obično imaju zidove koji su napravljeni od drveta, a između spoljnjeg i unutrašnjeg zida postoje šupljine, prazan prostor. Dok je menjao drvene daske na jednom oronulom zidu, radnik je primetio malog guštera zaglavljenog u tom praznom prostoru. Gušter je bio živ, međutim jedan manji ekser mu je prošao kroz nogu i on je tu tako visio nepomičan.

Bilo mu je žao guštera, ali je bio i radoznao. Pošto je ekser zarđao, bilo je jasno da tu stoji već duže vreme. Kuća je bila sagrađena pre više godina i nije bilo jasno kako je gušter preživeo toliki period bez hrane i vode.

„Kako je ovo moguće?” – pitao se radnik. 

„Kako je jedan mali gušter zarobljen u zidu već nekoliko godina mogao preživeti u ovakvim uslovima?" 

U mraku, bez pomeranja, bez hrane, to je nešto potpuno neverovatno i nema nikakvog smisla.

Vođen radoznalošću, odmah je prestao sa radom i počeo pažljivo da posmatra tog nesrećnog guštera. Hteo je da vidi šta on radi i kako preživljava.

A onda, iznenada se pojavi drugi gušter koji je nosio hranu u ustima.

Čovek je ostao potpuno zatečen onim što je video. Ispostavilo se da je taj drugi gušter sve vreme brinuo o ovom svom zaglavljenom gušteru. To je bila tajna njegovog opstanka. To je za radnika bio savršen primer ljubavi u prirodi.

Poučen ovim primerom životne ljubavi možemo zaključiti: Nikada ne napuštajte ljude koje volite i do kojih vam je stalo bez obzira u kakvom stanju bili i koji životni teret na leđima nosili.

(Izvor: Zanimljivosti u prolazu)