Trgovac je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene radnje posmatrao prolaznike. Jedna devojčica je prišla radnji i prislonila nosić na izlog. Njene, kao nebo plave oči, radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je u radnju odlučno i prstom pokazala tirkiznu ogrlicu.

„To je za moju sestru! Možete li da mi je zapakujete kao poklon?”

Trgovac s nevericom pogleda devojčicu, pa je upita: „A koliko para imaš, devojčice?”

Ona se propnu na prste, stavi na pult metalnu kutijicu, otvori je i isprazni.

Bilo je tu nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekolik školjki i figurica.

„Hoće li ovo biti dovoljno? Želela bih starijoj sestri da kupim poklon. Od kada nemamo mamu, ona radi sve poslove u kući i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je, znate, rođendan! Sigurna sam da će se veoma obradovati poklonu - njene oči su iste boje kao taj dragi kamen.”

Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu sa ogrlicom.

„Uzmi i pažljivo ponesi”, reče devojčici.

Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno, sa osmehom izađe iz radnje. Sat vremena kasnije, u radnju uđe prelepa devojka s kosom boje meda i divnim plavim očima. Na pult je stavila kutijicu i upitala:

„Da li je ova ogrlica kupljena u vašoj radnji?”

„Da, gospođice.”

„Da li biste bili ljubazni da mi kažete koliko je koštala?”

„U mojoj radnji cene su stvar poverenja, i tiču se samo mene i mojih kupaca.”

„Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla da plati ovako skupocenu ogrlicu!”

Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je devojci.

„Vaša sestra je platila najvišu cenu - dala je sve što je imala!”

(Family)