"Iz snega je virio pramen kose, a onda smo videli DETE POD SKUTOM MRTVE BAKE" Marijana je čudom preživela hladnu zimsku noć na Zlataru

Marijana Tomić, udata Filipović, ne samo da slavi dva rođendana!

FOTO: ŽELJKO DULANOVIĆ / RAS SRBIJA FOTO: ŽELJKO DULANOVIĆ / RAS SRBIJA

Marijana Tomić, udata Filipović, ne samo da slavi dva rođendana nego je i dva puta rođena! Jedan rođendan slavi na onaj dan 1989. kad ju je rodila majka, drugi na dan kad je, kako kaže, drugi put rođena u zimu 1994 - tada je na čudesan način spasena iz smetova iznad rodne Ojkovice i otrgnuta od smrti.

Priča o petogodišnjoj devojčici nađenoj u smetovima pod skutom mrtve bake Jovanke i danas se, tačno dve i po decenije kasnije, prepričava po selima oko Nove Varoši u Zlatiborskom okrugu.

  

Sa strahopoštovanjem, sa suzama, ona je u međuvremenu postala mit, epska priča o devojčici koju je samo bog spasao i vratio u život.

- Ni sam ne znam što smo tog jutra, sneg je bio veliki, smetovi na sve strane, strahovita hladnoća, nas petorica lovaca, moj sin Jovan, komšije Rade i Dobrosa, i Jovanov šurak Miroslav Mutavdžić krenuli tim putem, ka seoskoj crkvini, prema mestu na kom je u davna vremena bila crkva. Kao da nas je bog tog jutra okrenuo na tu stranu kojom smo retko kad išli - priča danas Marjan Rogović iz Ojkovice, svedok i akter spasavanja za "Kurir".

Primetio je pramen kose u snegu

Kilometar od poslednjih kuća u selu, u smetu, Rade je, nastavlja Marjan, primetio pramen kose koji je virio iz snega.

-Oko nas su bili kerovi, počeli su da laju, Rade je viknuo, prosto je kriknuo:"Marjane", u tom trenutku iz smeta čuo se sasvim tih vapaj, zvuk deteta. Pritrčali smo, počeli da razgrćemo sneg, našli smo najpre Jovanku, bila je mrtva, ukočena, smrznuta, a onda smo pod njeim skutom ugledali detence, devojčicu, jedva smo je iščupali iz bakinog zagrljaja - priča Marjan.

U devojčici je, nastavlja priču Marjanov sin Jovan, još jedan od svedoka i aktera drame iznad Ojkovice, bila tek mrvica života, pitanje trena kad će prestati da diše.

- Podigli smo devojčicu, prigrlili, sećam se, rukavice su joj bile ukočene od mraza, jedva je disala, bila je iznemogla, nije bilo druge, trčeći smo je doneli do prvih kuća, do komšija. Kad smo prekoračili prag, devojčica se ponovo snemogla, pomislili smo da je gubimo. Onda je Gorica, domaćica kuće, počela da joj daje disnje usta na usta, devojčica se nekako povratila, zvali smo lekare - priča Jovan.

Pravo čudo

Tek posle, spasioci su saznali, Jovanka je prethodne večeri, oko pet uveče krenula iz susednog sela, od svoje sestre ka svojoj kući, za ruku je povela i unuku Mirjanu. Šta se posle desilo, ne zna više niko.

Pretpostavljaju da se Jovanka u smetovima, noseći Marijanu, umorila, da je sela da se odmori pa je san prevario, ili, pre će biti, da je u nemogućnosti da nastavi dalje, legla u smet, zagrlila devojčicu, stavila pod svoj skut i tako zanoćila.

 

Ujutru, pod Marijaninom glavom našli su njene opanke, kao da su namerno tako postavljene da joj glava ne bude u snegu. Istina je i da je noć koju su baka i devojčica provele u snegu, od pet ili šest uveče do 11 sati sledećeg dana, kad su ih našli, bila jedna od najhladnijih te zime, da je čitave noći iznad sela besnela mećava.

- Marijanu je te noći bog spasao, mi smo bili samo izvršioci. Pitanje minuta bilo je kad će devojčica prestati da diše, kad će se smrznuti, da smo malo zakasnili, ne bismo uspeli. Pravo čudo je i to što smo tog jutra naišli baš tim putem, da nismo otišli deset ili 20 metara levo ili desno, prošli bi, ne bismo ih videli i Marijana bi se smrzla - pričaju Marjan i Jovan.

Čekala baku u bolnici

Kad su plavokosu devojčicu istog dana dovezli u bolnicu u Užicu, legla je na kraj kreveta. Kad su pitali zašto, odgovorila je:"Čekam baku da i ona legne sa mnom".

Devojčica nije znala u tom trenutku da je njenu baku prethodne noći odnela bela smrt. Lekarima je ispričala da je njena baka, kojoj je, moguće je, pozlilo, te noći išla i padala pritom, da je u jednom trenutku rekla:"Majo, idi sama kući", ali ona nije htela. Ispričala je, piše u isečku iz novina, u tekstu Dragoljuba Gagričića, da je baka zaspala, a i ona s njom na prtini dok je besnelo nevreme.

Moji spasioci su mi rod najrođeniji

Marijana danas živi i radi u Beogradu, gde je udata, ima sinčića kome je devet meseci i devojčicu od tri godine. Još čuva isečk novina iz 1994. godine, potresnu priču koju je tada objavio Dragoljub Gagričić.

- Kad porastu, mojoj deci ispričaću kako je njihova majka preživela u smetovimaiznad Ojkovice. Mala sam bila, te noći se ne sećam, ni spasavanja, sve su mi kasnije ispričali. To je moje drugo rođenje, moj drugi rođendan, koji slavim svake godine. Jovana sam okumila, ti ljudi koji su me pronašli, spasili, moj su rod najrođeniji, svaki naš susret budi emocije, donese suze, da nije njih, ne bi bilo ni mene - kaže Marijana.

Izvor: Blic