Dragan je radio kao deminer u vojsci Srbije: Imam 90 dinara u džepu i javljaju mi NAJGORU VEST U ŽIVOTU, šest meseci nisam mogao da ustanem iz kreveta

Dragan S. i njegova supruga, ostavljaju pravi dojam roditelja koji bi sve dali za zdravlje, sreću i osmeh svoje dece, iako to, uz čudno podeljene karte sudbine, nije bilo nimalo lako

Foto: Privatna arhiva Foto: Privatna arhiva

Za sebe kaže da ne zna da li je dobar čovek, već veli da se trudi. I dok to govori, na licu ima osmeh za koji biste pomislili da se iza njega ne nazire nikakva tuga ili muka, te i da ga u život nikada ništa nije morilo. Međutim, kada počne da vam priča, istina nevoljno, knedla u grlu dok ga slušate postaje sve veća. Jer, Dragan S. i njegova supruga, ostavljaju pravi dojam roditelja koji bi sve dali za zdravlje, sreću i osmeh svoje dece, iako to, uz čudno podeljene karte sudbine, nije bilo nimalo lako.

Kako kaže, za 44 godine života, ostvario je 25 godina staža radeći razne poslove. Prošao je put od gazde lokala, preko vojnog lica, taksiste, fizičkog radnika, magacionera i usled korona virusa - poslastičara. Na život se ne žali, ali kada čujete njegovu životnu priču, shvatićete da ima puno pravo na to.

 

Naime, on i supruga imaju četvoro dece, troje su sa njima u podstanarskom stanu u Novom Sadu. Četvrto dete, sina, posle 12 godina kućne nege i vodanja po bolnicama usled cerebralne paralize, posle mnogo neprospavanih noći i teška srca, smeštaju u specijalnu ustanovu. Do tog trenutka, Dragan i njegova supruga su prodali sve što su imali za lečenje sina, a kad su ostali bez prihoda, odlučili su se za pozajmljivanje novca od zelenaša.

Izgubili su sve i ponovo krenuli život kao podstanari od nule. U ispovesti za Blic, ovaj hrabri otac iz Novog Sada, pričao nam je o svom životnom putu, ali i o tome, kako je odlučio da pravi torte od kojih trenutno žive, te i o svojoj humanoj misliji u kojoj se trudi da vrati osmeh na lice što većem broju mališana čiji roditelji nemaju novca da im priušte ni tortu za rođendan.

FOTO: DRAGAN S. / PRIVATNA ARHIVA

Početak borbe sa cerebralnom paralizom

"Radim i trudim se od kako znam za sebe. Sa 21 godinom sam napustio porodični dom i počeo da radim privatno. Imao sam već dvoje dece tad, ćerku od 3 godine i sina od 3-4 meseca. Sve je bilo okej. Držao sam mali bife i zarađivao dovoljno da plaćam kiriju i obaveze na vreme i da ne mislimo o hrani, odeći, obući. U jednom trenutku nam se učinilo da nije sve ok sa bebom i javili smo se lekaru. Po njemu je sve bilo dobro. Dete se trza u snu, ništa strašno. Ok, pomislili smo. Međutim, ti sitni trzaji se nastavljaju. Mi ponovo kod lekara, i od prilike isti odgovor dobijemo. Tako više puta u sledećim mesecima sve dok nije dobio veliki epi napad. Teškom mukom i na ne baš lep način, dobijemo uput za Beograd za Sokobanjsku, odnosno kliniku za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju. Tamo nam saopštavaju da smo zakasnili i da je detetov mozak suviše oštećen. Savetuju da pokušamo koliko možemo ali da su šanse minimalne da će ikad prohodati ili progovoriti", započinje Dragan svoju priču.

 

 

Nakon tog saznanja dolazi period od 12 godina u kojima su kao porodica izgubili svu imovinu u nadi da će ipak uspeti da spasu svog sina.

"Počinjemo sa borbom koja će trajati sledećih skoro 12 godina. Supruga sledeće četiri godine provodi sa njim u bolnici gotovo neprekidno, tačnije rečeno, sa predviđenim periodičnim otpustima. Ja sam morao da napustim posao kako bih se posvetio ćerki ali sam u isto vreme pao u depresiju koja je potrajala oko 6 meseci. Juče sam imao sve šta nam je trebalo, danas nemam ništa... Nisam bio sposoban da se pokrenem, izbegavao sam kontakt sa ljudima, imao sam osećaj da sam u nekom ružnom filmu", priča tiho za "Blic" Novosađanin.

Deminer u kopnenoj zoni bezbednosti na Kosovu

Spas je našao u poslu. A posao - deminer u kopnenoj zoni bezbednosti na Kosovu.

"Kad sam malo došao sebi, uspeo sam da se zaposlim kao vojnik po ugovoru. To je prilično dobro uticalo na mene, terenski rad, vojno zdravstveno osiguranje i obaveze koje su mi skretale misli sa problema. Bio sam večiti dobrovoljac za sve, od rada u minskim poljima do obezbeđenja u KZB , sve kako bih mogao da plaćam sve moguće načine lečenja, od tretmana botulin toksinom do alternativnih metoda i kako bih našao način da pokrenem neki posao od koga bi mogli da preživimo bez stalnih pozajmica, jer kad radiš na određeno pripadaš kategoriji duhova. Nema te nigde, potrošna si roba bez ikakve garancije sa ograničenim rokom trajanja. Čak i ako radiš u Vojsci Srbije. To važi za sve institucije, naročito za banke. O nekom kreditu ne smeš ni da misliš a kamo li o stambenom", kaže čovek.

Ipak, konstantan stres u privatnom životu usled brige za sina i opasan posao kojim se bavio, učinio je svoje. Nakon osam godina u službi i pored želje komande, nije više mogao da radi pri vojsci. Tada se odlučio na potez očajnika. U želji da nastavi da zarađuje dovoljno za lečenje sina, kao i da bi pokrenuo privatni posao da bi mogao da izdržava porodicu, pozajmio je novac od zelenaša.

  

"Stres zbog svega uzima danak. Bolest deteta, sva moguća životna pitanja nerešena, opasan i naporan posao koji radiš, sve se to manifestovalo na moje zdravlje i nakon 8 godina efektivne službe ne prolazim lekarski pregled te i nakon pokušaja pretpostavljene mi komande da me kao instruktora, iskusnog vojnika sa više VES-ova, sa sertifikatom osposobljenosti za mirovne misije zadrži u službi, nisu uspeli. Zakon je takav kakav je, a on kaže da moji zdravstveni rezultati moraju da budu kao kod regruta od 18-19 godina. Počinjem unapred izgubljenu bitku pozajmljujući novac od zelenaša. Užasna, katastrofalna greška ali tad sam mislio da nemam drugog izbora i da me sudbina ili Bog dovoljno kaznio bolesnim deteteom i da je to-to. Kakva naivnost. Deo novca trošim na potrebe lečenja a deo da pokrenem posao. I uspevam da servisiram kamate, čak i da vraćam deo glavnice sve do svetske ekonomske krize. Tad počinje "slobodan pad" te nakon 2-3 godine ostajem bez svega.", kaže Dragan, dodajući da je između ostalog ostao i bez kuće od 220 kvadrata u Šapcu.

Zbog kamate zelenašima, izgubili sve

Bez kuće, bez auta, bez prijatelja, samo sa voljom, Dragan i njegova supruga su nastavili dalje. Iako su im porodica i prijatelji govorili da bi njihovom sinu život bio bolji u ustanovi sa specijalnim tipom nege, teškog srca su ipak pristali da to i učine nakon više od decenije borbe.

"U jednom trenutku smo shvatili da ne možemo više. Ni fizički ni psihički. Da ne možemo da zapostavljamo i ćerku i sina kojeg smo dobili u međuvremenu. Postalo je jasno da ćemo njih upropastiti a bolesnim detetom, a da njemu, ne možemo pomoći, te smo ga smestili u odgovarajuću ustanovu. I ponovo krenuli od nule", kaže čovek.

Da bi imali normalne uslove za život, Dragan nije birao poslove, radio je sve što mu se nudilo. A onda ga je zadesila nesreća koja je promenila svet koji poznajemo, virus korona.

"Radio sam kao fizički radnik, kao vozač dostavnog vozila, kao magacioner, kao linijski taksista, i kao radnik u fabrici, Nisam birao poslove jer nemam taj luksuz. Jedan od najgorih trenutaka je pojava COVID-19 kada 15.05.2020. ostajem bez posla u firmi koja se bavi prevozom putnika na relaciji NS-BG-NS gde sam se nakon dugo vremena osećao kao čovek jer vlasnici su pre svega ljudi pa tek onda gazde. Pošteno sam radio, pošteno su plaćali i poštovali su me i kao radnika i kao čoveka.

 

Podstanari smo i možete zamisliti pritisak i stres, ja bez posla, supruga i ćerka takođe. Dva školarca u kući. Firma u kojoj sam radio mi je isplatila pola plate avansno, taman da platim kiriju za stan za taj mesec i to je to. Majka penzioner u Srbiji, brat koji ima svoju porodicu pomažu ali to je nedovoljno a više od toga ne mogu. Sreća je što imam divne stanodavce koji nisu hteli da uzmu rentu čak ni za mart. Samo su nam rekli "Samo vi vodite računa da ste živi i zdravi, ne brinite o kiriji. Platićete kad, ako i kako budete mogli." Veoma retko u današnje vreme i biću im doživotno zahvalan za to. ".

Potez očajnika - pravi potez

Kako sam kaže, tada se odlučuje za potez očajnika. Kako će se kasnije ispostaviti, izgleda uspešan i pravi put.

"Pola plate, oko 300 evra, ne može baš dugo da potraje ma koliko rastezali novčanik a stezali kaiš. Jutro 25.05. 2020. Treba otići u prodavnicu i kupiti hleb. U džepu 90 dinara, šta sad?! Supruga i ja ćutimo. Listam fotke na telefonu i vidim fotku parčeta čiz kejka koji je supruga ko zna kad pravila, a pošto je zaista sposobna domaćica i dobra kuvarica volim da fotografišem njene specijalitete. 

Ne znam kako ni zašto, odlučim da fotografiju podelim na Tviteru, jedinoj mreži koju sam koristio. Ljudi koji me tamo prate znaju da tražim posao, verovatno po nešto zanimljivo i duhovito i napišem jer me prati priličan broj ljudi pa rekoh možda bi neko iz Novog Sada kupio po nekad čizkejk a nama će ostati novca bar za hranu taj dan."

Torte radosti

Ono što je usledilo zatim, iznenadilo je i njega. Naime, narudžbine su krenule da se ređaju ko na traci, a sve je krenuo sa pozajmljenih 1000 dinara.

"Podelim fotku, ljudima se svidi i počnu da je dele. Znali su da sam bez posla i sigurno su znali koliko mi to znači. Možda su se setili i toga da sam i ja uvek delio akcije humanitarnog karaktera i pomagao na način na koji sam mogao. Uglavnom, u roku od sat vremena mi je stigla prva narudžbina iz Novog Sada, pozajmim 1000 dinara za materijal i prodam prvu tortu. Do 29.06. sam imao dovoljno narudžbina da isporučim 11 torti u Beograd."

Danas je u prces pravljenja torti uključena čitava porodica. Dragan pravi kore i razvozi, njegova supruga fil, a deca su angažovana oko čišćenja, ali kad treba, i oni uleću u kuhinju.

 

" Kupci su bili zadovoljni, fotografisali su torte i delili na društvenim mrežama pa sam sledeće nedelje imao 3 dostave za Beograd. Cene su korektne jer nisam nikad ni pomislio da zgrćem novac već jednostavno da prodajom zaradimo da imamo za osnovne potrebe, kiriju i obaveze za stan. I sad je cela porodica uključena u to. Supruga pravi fil, ja joj pomažem oko kora, nabavke, pripreme, raznosim naručene torte na adrese, bavim se marketingom na društvenim mrežama kako bi imali narudžbine, klinci se rešavaju otpada i asistiraju kad ja nisam tu. Svi smo uključeni i zadovoljni smo. Nismo mogli ni da sanjamo da će biti ovakav odziv."

Muka koja je snašla njegovu porodicu, nije ga ogrubela. Naprotiv. Dragan je odlučio da svim onim mališanima čiji roditelji nemaju novca da im naprave ili kupe tortu za rođendan, istu i pokloni.

"Gledao sam moju decu kako se slade preostalim filom od torte i palo mi je na pamet da pre samo 7-8 dana nisu mogli ni to. Pomislio sam kako je i ovo malo dovoljno da budu srećni. Pomislio sam koliko dece ima koja bi se obradovala slatkišu a jednostavno nemaju.

Zato sam se obratio Tviter zajednici sa molbom da ukoliko znaju neku porodicu čija bi se deca obradovala torti da mi se jave. Da će sve biti anonimno jer mi ne treba promocija te vrste. Dok moja deca imaju da ima još neko dete. Smatram da je to fer,jer ako ti zajednica omogući nešto, moraš se odužiti zajednici na neki način. Novca nemam ali tortu imam zar ne? Kao i sve što ima humanitarni karakter i ovo je naišlo na dobar odziv. Javila mi se gospođa i ispričala priču o jednoj porodici koja živi u karton naselju kod Bežanijskog groblja. Baka Marica se stara o pet unučadi starosti 6-14 godina. Sama. Umrla joj je snaha i iza nje je ostalo troje dece, zatim i ćerka i iza nje je ostalo dvoje. "

 

Čovek pre svega

Kako će se kasnije ispostaviti, Dragan nije mogao da se zadrži samo na torti za baka Maricinu unuku, pošto ga je situacija koju je video nakon što je otišao u njihov dom, veoma jako pogodila.

"Napravimo tortu za njih i nenajavljen odem. Žene iz cvećare pored mi ispričaju celu priču i pozovu malu Milicu, baka Marica nije bila tu. Milica u novembru puni 12 godina. Lepa je kao anđeo. Stidljiva, tiha. Oči krupne, kao da je sva tuga ovog sveta u njima. Nekako u trci sa vremenom, obavezama i životom ne vidimo ljude koji žive na marginama. Marginalizujemo ih dodatno. Valjda nam je lakše tako, kad ne vidimo problem, problema nema. Mirna nam savest. Uzimajući tortu iz mojih ruku ja sam video nešto u Miličinim očima. Bio je to bljesak radosti, na trenutak mi se učinilo da gledam svoje dete. Rasterećeno, srećno, baš onako kako bi svako dete trebalo da izgleda.

Podelio sam i to na Tviteru. Odmah su mi se javili ljudi i donirali novac za tu porodicu. Odneo sam ga nakon par dana i upoznao i baka Maricu. Njene reči sam zapisao iako ću ih pamtiti dok sam živ. Na pitanje kako se bori rekla je: "Ja sam se zaklela i Bogu i deci da ću se boriti za njih dok sam živa". Tako i izgleda. Sitna, mršava žena koja je '53 godište i čije telo je život ispio ali iz svake njene reči izbija snaga i volja. I Milica je bila tu. Malo otvorenija prema meni, mnogo joj se svidela torta kaže. Na pitanje šta bi želela da ima sleže ramenima. Ni igračka, ni telefon, ni kompjuter. To je za nju verovatno nedostižno. A nema ništa. U stvari ima, završila je razred vrlodobrim uspehom. Za vreme korone. Bez interneta, kompjutera, telefona. Snalazila se u vremenu između odlaska u svratište po hranu i obavljanja sitnih poslova za simboličnu nadoknadu. "

Kako kaže, susret sa Miličinim očima, sa pogledom deteta koje nema ništa, i kojem je ta jedna torta donela puno radosti, nagnalo ga je da joj uputi nekoliko reči. Takođe, sa grupom ljudi, trudi se da ovoj porodici obezbedi kakav takav dom, iako je sam postanar. Ipak, skromno dodaje da za sebe ima jednu veliku želju - novo dostavno vozilo da bi mogao da poveća obim posla.

 

" Rekao sam joj nešto za šta molim Boga da je razumela.:"Ti Milice nisi kriva ni za šta. Nisi birala roditelje, mesto ili vreme kad ćeš se roditi. Mogu misliti koliko ti je teško ali ti nisi kriva i ne treba da osećaš stid ili sramotu. Tvoj uspeh u školi je uspeh kakav ni ja ni većina ljudi nikad ne bi postigli, samo nastavi tako i sve ovo oko tebe će postati prošlost. ". To sam joj rekao a nisam ni sebe ubedio da je baš tako. Nadam se da jeste a ja ću biti uz njih koliko god mi moje skromne mogućnosti to dozvole. A ima još dobrih ljudi uz mene, siguran sam. Jer ono što sam video u njenim očima me obavezuje na to.

Ja samo mogu da se nadam da će posao koji trenutno radim omogućiti mojoj porodici i meni da preživimo i zaradimo dovoljno da pomognemo drugima. Ne zanima me luksuz, samo osnovne stvari. Jedini luksuz koji bih voleo da priuštim je automobil sa komorom za hlađenje kako bih proširio posao i bezbednl isporučivao torte, jer to je trenutno za mene nedostižna investicija. Pridružio sam se i dvema FB grupama, Obrok za porodicu i Tate Novosađani kako bih lakše došao do informacija koga bi obradovala torta a kao što rekoh, osim torti koje poklanjam uvek se nađe neko ko želi da donira novac ili tortu. To su sume vredne desetak evra, ali svi po malo i neko bude srećan.", navodi on na kraju razgovora za Blic.

Draganova životna priča, kao i njegov human gest, mogu da nam posluže danas kao tema za razmišljanje. Jer, nakon korona virusa, stigle su nas i poplave, ljudima u našoj zemlji, pa i u regionu, biće potrebna pomoć. Izgleda da je ova 2020. godina ispit za čoveka u nama. Dragan je položio, a da li ćemo i mi ostali, vreme će pokazati.