Životne krize - ženske i muške

Tridesete su često tačka za „bilans uspeha” dotadašnjeg života, a pritisak najbližih da do tada devojka mora da se uda može voditi ka nepromišljenom izboru muža. Muškarci o prekretnicama razmišljaju u četrdesetim.

Ilustracija Ilustracija

Nije neuobičajeno da ljudi gledaju na svoje živote tako što ih dele na određene periode. Svaki od ovih perioda ima neke svoje karakteristike po kojima se razlikuje od prethodnog, ali i od sledećeg perioda. Zbog toga ljudi koji se nalaze u prelazima između jednog i drugog perioda doživljavaju da se menjaju, prvenstveno da im se menja njihova predstava o sebi – njihov identitet. Dok su jedni pripremljeni na ove promene i na njih gledaju kao nešto što je prirodno, kod drugih se ovi prelazi izražavaju kao jedna vrsta krize identiteta. Kriza se pojavljuje kod osoba koje negativno gledaju na ove promene. One imaju doživljaj da gube nešto pozitivno što je bila pozitivna karakteristika prethodnog perioda, ali i da će sledeći period doneti nešto neželjeno i ugrožavajuće.

Tipično je da ljudi početak nekog novog životnog perioda vezuju za okrugle godine. Tako, na primer, poznata kriza srednjeg doba počinje onda kada osoba smatra da se približila početku starosti. Za nekoga je početak starosti 50, za drugog 55, za trećeg 60 ili 65 godina. Ukoliko ima pozitivan stav prema ovom životnom periodu, ima jasan plan kako će održati kvalitet svog života, neće imati krizu. Kriza srednjeg doba ne počinje tačno na ove okrugle godišnjice. Prema pravilu, započinje nekoliko godina ranije, zato što je osoba svesna da je negativna promena pred vratima njenog života ili da je već ušla u hodnik koji je vodi u neželjeni period.

 

Samo se ja nisam udala

Kada su žene u pitanju, prva kriza s kojom se suočavaju nakon puberteta i adolescentne krize jeste ona oko tridesete godine. Trideseta godina je često ona tačka u nečijem životu kada se pravi neka vrsta bilansa uspeha dotadašnjeg života. Mnoge žene imaju neku vrstu ličnog životnog plana ili scenarija koji može biti nesvestan, a u kome su zacrtani ciljevi koje bi trebalo da ostvari do određenih godina da bi se osećala uspešno i bila zadovoljna svojim životom. U ovom životnom planu sadržani su kriterijumi na osnovu kojih žena procenjuje svoju životnu uspešnost. Zato se ona u tridesetoj pita: „Šta sam postigla u dosadašnjem životu? Šta mogu da pokažem drugima kao moje postignuće?” Nekim ženama je važno da do tridesete budu udate, u zadovoljavajućem braku, da su rodile bar jedno dete, da imaju stabilan posao, da su napredovale u karijeri, da su se odvojile od roditelja, da imaju svoj stan itd. Svi ovi ciljevi su individualni i ne odnose se na svaku tridesetogodišnjakinju. Pri tome, žena se često upoređuje sa ženama iz svoje generacije. Ako je, na primer, većina njoj poznatih žena iz generacije udata, a ona nije, počinje da se oseća kao životni gubitnik, smatrajući da su druge, za razliku od nje, normalne i uspešne.

Iako se ova kriza tiče osobe i njenog unutrašnjeg doživljavanja, veoma je važno kako se postavljaju njoj važne osobe. Na prvom mestu su roditelji koji, na primer, vrše pritisak na mladu ženu da se konačno uda i da im rodi unučad.

 

Kako žena predviđa da će u tridesetoj morati „nešto da pokaže”, kriza tridesete zapravo započinje u dvadeset i sedmoj ili dvadeset i osmoj godini. Nekada je njena manifestacija neka vrsta lagane panike da osoba neće stići da do tridesete postigne svoje ciljeve. Ovaj unutrašnji, a često i spoljašnji pritisak da do tridesete mora da se uda, može rezultirati nepromišljenim izborom muža.

Više nisam mlad

Za razliku od žena, koje su svesne da je njihova sposobnost rađanja dece biološki ograničena i da se smanjuje u drugoj polovini tridesetih, muškarci nemaju takvu svest. Kod mnogih muškaraca kriza se pojavljuje u njihovoj četrdesetoj godini. To nije kriza srednjeg doba, u kojoj je okidač „postajem star”, već je okidač „više nisam mlad”. To je, u stvari, prelaz iz „produžene mladosti” u zrelo doba. Ova kriza posebno pogađa one muškarce koji su infantilni i koji sebe doživljavaju kao frajere, dakle individualiste i slobodnjake koji nisu zainteresovani za ozbiljne veze.

Znanje da postoji ženska kriza tridesetih i muška kriza četrdesetih je korisno upravo zbog toga što ljudi koji uđu u ove krize imaju problem da prepoznaju šta im se tačno događa, zbog čega se osećaju anksiozno i depresivno. Svaka kriza je i šansa da se dalji život usmeri u željenom pravcu.

Autor: Zoran Milivojević

Izvor: politika.rs