Jutro. Božić i široke ulice Beograda. Niko ne radi, osim onog novinara i fotografa koji tumarajući ulicama umesto o koloni koja trubi crvenom svetlu na semaforu sada vade fotoaparat da uslikaju puste ulice i svetla koja se automatski menjaju. Niko ne prolazi i već zamišljamo kako se korov kao u špageti vestern filmovima besciljno kreće beogradskim bulevarima.
Ting! Stiže poruka: "E, je l znaš zašto su ulice u gradu prazne na Božić? Pa zato što svi Beograđani idu svojim kućama. He,he".
Ulazite onda na društvene mreže, a tamo Duško Radović, omiljen među Srbima, ili Beograđanima - postalo je sinonim: "Najviše volim Beograd za praznike, jer svi Beograđani odu svojim kućama", "Svi Beograđani odu svojim kućama". "Svojim kućamaaa".
I tako svaki praznik, svaki vikend maltene. Beograđani se naslađuju u svom toplom domu u krugu dvojke time što je njihov "deda orao njivu na Terazijama", a neki mali dođoš će se tamo negde posle Srpske nove godine uputiti lokalnim autobusom za njihov Beograd sa sve cegerima, koferima i torbama punim ajvara, slanine i rakije ka periferiji u neke tamo Jajince da nastavi da se greje na drva i živi provinciju u elitnoj prestonici.
Postade Radović vrlo brzo floskula bez koje se ne može i bez koje praznik nije praznik. Ali, nažalost za Beograđane, mali provincijalac odavno je navikao na to. I šta zapravo može on da kaže? Da, istina je. Jer jeste istina. Ali nekako se iza te duhovite, epohalne izjave više se krije neko duboko nezadovoljstvo autohtonog Beograđana (i snobizam, ako mene pitate) nego istinski seljacizam malog provincijalca.
Ok, možemo razumeti da se u Beogradu malo "teško diše" jer nas je previše za jedan gradski autobus, malo nas je previše i za prodavnice, pošte, opštinu gde se, po dobroj staroj predrasudi, mali provincijalac izgubio među silnim hodnicima - jer, ono, "ne zna dalje od njive".
Ali kako nas ipak nije previše za neke stvari? Nije nas previše na fakultetima - kad se stvaraju akademske ličnosti (mali provincijalac često završi sa svim desetkama u indeksu, kako li je to moguće?). Nije nas previše ni kada treba popuniti bolnice kad nam iščeznu svi lekari, medicinske sestre, programeri, zanatlije nekom drugom da "zagađuju" njihov grad u inostrastvu, a bogami nije nas ni previše kad treba da se ode u kafanu pa se čuju neki ne baš tako beogradski pevači (rođeni Beograđanin: Oh ne, ja samo u Kolarac i Narodno pozorište).
Za praznike kada "svi odu svojim kućama" elitna, beogradska Tviter zajednica procveta, ali isto tako se neće libiti da čapne malo domaće pogače, da zagrabi kašikom domaćeg pinđura ili pojede one "teta Rajkine" domaće kiflice iz istog tog dođoškog cegera.
Sledeći put kada krenete da kucate: "Najviše volim Beograd za praznike, tralala..." setite se tih kiflica, ajvara, setite se gužve u kafani i najbolje rakije, ali pre svega setite se prijatelja i koliko god njegov akcenat vama bio smešan (samo da znate da ni beogradski, koliko god ga uvežbavali, nije baš najpravilniji, za to se obratite Valjevcima), sigurno ima nešto zbog čega taj Beograd ne bi bio Beograd bez njih - čak i kad je pust i samo vaš.
I za kraj, još jednom Trivan i njegov bukvar o odnosu prema došljacima: "Jednog jutra devedesetih godina, na zidu jedne kuće u mom rodnom gradu osvanuo je grafit: “Dođoši, marš napolje!” Neki mali heroj je učinio da narednog jutra osvane i grafit ispod: “Svi smo mi dođoši, a ti si budala”.
Izvor: Blic
